Tako je bilo i tokom devedesetih godina: dvorska opozicija bila je toliko prihvaćena da je povremeno čak i ugrožavala vlast. Umesto da priznaju poraz i omoguće stvaranje koalicije u skladu sa narodnim željama, DS i njeni koalicioni partneri i sateliti doveli su do ponavljanja izbora. Ova odluka, krajnje nenačelno manevrisanje, promena koalicionog tima demokrata i krajnje račundžijsko ponašanje socijalista doveli su do iznenađujuće reakcije birača.
Ponovljeni izbori na gradskoj oštini Voždovac izazvali su istinski potres na našoj političkoj sceni. U zemlji u kojoj lokalni izbori retko mogu da ukažu na raspoloženje nacije, Voždovac se pokazao kao ogledna izborna jedinica u kojoj je moguće vrlo tačno naslutiti raspoloženje birača. Vladajuće stranke – partije zaslužne za ponavljanje izbora – pretrpele su uprkos punoj vlasti, velikoj moći, značajnim sredstvima, marketinškoj prednosti i manevarskom prostoru, ponižavajući poraz.
Pogrešne procene učinile su da vladajuća koalicija osvoji manje procenata glasova izašlih birača nego što je bio slučaj u junu. Razlika između stranke Tomislava Nikolića i DS-a više nije izražena u delu procenta i statističkoj grešci; naprotiv ona iznosi skoro 8 odsto i približna je poverenju koje su zajedno dobili G17 i LDP. Uzgred, G 17 i LDP – stub i štaka vlasti – pali su ispod cenzusa.
Vladajuća koalicija je mnogo učinila kako bi stekla podršku većeg broja Voždovčana nego opozicija. Ipak, u javnosti je ostao opor utisak nejedinstva unutar same DS i različitih interesa koji su u potpunosti zaokupili njeno vođstvo razapeto u borbi za vlast na širokom frontu od Statuta Vojvodine do redovne stranačke skupštine. Umesto jasnih promena i potpunog raskida sa lošom politikom i kompromitovanim ličnostima, pozicione stranke su ohrabrile kandidature velikog broja malih stranaka i grupa. Ispostavilo se da je ovakva politika donela štetu upravo DS-u i saveznicima.
Privremeni rastanak sa G 17 retko ko je razumeo kao distanciranje od inače čvrsto sraslog političkog parazita. Dve stranke, koje su godinama u čudnim odnosima latentnog sukoba i neprekidne kolaboracije, nisu se rastale u vreme kada je G17 javno kriminalizovao većinu u kojoj je Tadić bio ministar, nisu se ljutili ni kada su omladinci DS-a po ulicama grada tražili "Mlađu Inflaciju", ni kada su funkcionere G17 primali za demokratske savetnike i poslanike u zajedničkim vladama i supštinama… faktički saveznici i praktični neprijatelji se nisu rasturili ni posle slučaja Krišto, ni zbog skandaloznih izmena u Zakonu o informisanju… Odvojili su se kako bi se DS javno distancirao od kompromitovanog i nepopularnog G17 i da bi, možda u zbiru, dobili više odbornika nego što su prošli put stekli nastupajući u koaliciji. Nije im uspelo. DS je poražen, a G17 satrt.
Izborni rezultati, njihovo prikazivanje i komentari ukazali su i na činjenicu da devetogodišnja vlast pruža DS-u i posebno majušnoj G17 preveliki uticaj na medije. Činjenica da je razlika izbornih rezultata SNS-a i DS-a osam puta veća nego u junu umanjivana je i prikrivana rašomonom prvih rezultata sve do utorka. Istina, prema kojoj je G 17 ostao ispod cenzusa obelodanjena je javnosti tek više sati posle objavljivanja prvih izbornih rezultata. Na jednoj uticajnoj televiziji rezultati iz Kostolca suzbili su novosti sa Voždovca.
Etablirani analitičari i verne televizije nisu se okomili na izborne gubitnike. Ipak, uprkos potrebi da na sledećim izborima nastupe sa nečim ozbiljnijim sem marketinške kampanje, DS je dobio poruku javnosti i o pravcu moguće odstupnice. Da su sateliti dobili jedan ili dva odsto glasova, prilike bi po njih, paradoksalno, bile znatno povoljnije. Ovako je jasno da je upravo presipanje njihovih glasova dovelo Nikolićevu stranku na prag apsolutne odborničke većine. Dakle, ukoliko do sledećih izbora ne prođu godine ili se nešto važno ne promeni, nežno i povremeno sukobljavanje DS-a sa strankama kao što je G17 ili LDP više neće dolaziti u obzir.
Pobeda Nikolićeve stranke je ovoga puta zaista bila spektakularna. Temelji ove pobede su, ipak, iznad svega na terenu Demokratske stranke. Unutrašnji sukobi, nemoralan odnos sa koalicionim partnerima i satelitima, kao i teške prilike u zemlji, išle su naruku Nikolićevoj stranci koja je samo po imenu nova i drugačija nego što je bila tokom 18 godina radikalske sage promašaja, poraza i bruke. Ipak, forma i šminka su bile među značajnijim faktorima koji su učinili Demokratsku stranku najpopularnijom političkom opcijom u Srbiji. Zato njena alternativa ne mora biti nešto posebno niti nešto novo.
