U izlaganju propraćenom snimcima i mapama, Trifković je ukazao da događanja sredinom jula 1995. godine ne mogu da se posmatraju van konteksta svega šta se odigralo u Podrinju, ne samo tokom tri prethodne ratne godine nego i u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pola veka ranije, kada se dogodio stvarni genocid – ustaško-muslimanski nad Srbima.
Trifković je ukazao da je tužba za genocid, koju je marta 1993. godine pokrenula vlast Alije Izetbegovića protiv SR Jugoslavije, dobila svoju kvazi-pravnu potvrdu pred Haškim tribunalom na srebreničkom slučaju – što on smatra pravnim i logičkim apsurdom.
”Po presudama Radislavu Krstiću 2001. i Vidoju Blagojeviću 2005. genocid je `dokazan`, premda nije bilo predumišljaja niti likvidacije civila, premda ceo lokalitet ne obuhvata ni dva procenta teritorije BiH, a famoznih 8.000 žrtava – ionako višestruko preuveličana cifra – predstavlja čitavih 0,4 odsto muslimanske populacije BiH od dva miliona”, istakao je Trifković na predavanju u crkvi Svetog Save u Torontu.
|
Skupština Srbije usvojila je 31. marta Deklaraciju o Srebrenici, kojom najoštrije osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, i traži i od ostalih država na prostoru bivše Jugoslavije da na isti način osude zločine nad srpskim narodom. |
Rezolucijom Skupštine Srbije ispravka haške verzije slučaja Srebrenica samo je odgođena, nastavio je Trifković, ali klanjanje tom mitu "neće kupiti Srbiji simpatije Brisela ili Vašingtona".
”Između činjenice da je posle pada Srebrnice ubijeno na stotine zarobljenih pripadnika Armije BiH i tvrdnje da je 8 000 njih ubijeno u činu `genocida` zjapi duboki jaz. Taj pravni, demografski, forenzički i logički jaz ostaje nepremošćen uprkos svim rezolucijama ovoga sveta”, smatra Trifković.
Trifković je prisutnima ukazao da je termin genocid u Hagu "proširen do apsurda: neminovno da se po standardima Tribunala neki genocid dogodi u bilo kojem ratnom sukobu u svetu".
Međutim, upozorio je on, kontrolori zapadne javnosti posebno su osjetljivi na svaki pokušaj analize političke pozadine srebrničkog slučaja.
”Političko vođstvo u Sarajevu žrtvovalo je enklave da bi se iznudila zapadna intervencija. Izetbegović je još 1991. izrazio spremnost da žrtvuje mir za nezavisnost, pa ne treba sumnjati da mu je Klintonova cena od 5.000 mrtvih bila ne samo prihvatljiva nego i primamljiva”, naglasio je Trifković.
U suprotstavljanju srebrničkom mitu i hipoteci kolektivne krivice, zaključio je svoje izlaganje Trifković, Srbi imaju na svojoj strani pravo, pravdu i istorijsku istinu.
