Ne mare poslanici što je prošlonedeljno istraživanje pokazalo da uživaju poverenje tek nekoliko procenata građana i da ih podržava samo familija koja ima koristi od njihovih plata i drugih prinadležnosti kojima se u Srbiji nagrađuje parazitizam. Ostaje samo pitanje kakav legitimitet imaju odluke koje donose i zašto bi deklaracije koje izglasaju obavezivale bilo koga u Srbiji.
Uostalom, da li je normalno da žrtva govori kako osuđuje zločin nad sobom? Recimo, sarajevskog svata Nikolu Gardovića, ubijenog prvim metkom u tom ratu, sveti Petar pita da li osuđuje taj čin. A onda, po zamislima Borisa Tadića, usledi pomirenje mučenika Gardovića i ubice Ramiza Delalića Ćele. Takav scenario je, naravno, nemoguć i glupav, ali ništa realniji nije ni na ovom svetu.
Sveti Tadić deklaraciotvorac, izgleda da je shvatio da se u političkoj računici prevario s deklaracijom o Srebrenici, i još više kada je istog dana pozvao Tihića u zvaničnu posetu i zaradio pohvale, za razliku od svojih poslanika koji nikada ništa ne shvataju, a i nije ih briga dok imaju para. Najbolja ilustracija za to su cinični ili besni komentari čitalaca, obično naklonjenih vlastima, na sajtovima paradržavnih, čitaj proevropskih srpskih medija.
I eto sada Tadića kako se trudi da se sve što pre zaboravi. Posrećilo mu se, jer je vrlo brzo mogao da u loži sa Dodikom proslavlja pobedu Partizana nad Makabijem u prepunoj "Areni", u trenutku kada se sve zaboravlja i oprašta. Ponesen kamerama, nije zaboravio da zavrne rukave, kao da je upravo dobrovoljno dao krv iz obe ruke, a na trenutke je bio toliko egzaltiran da je postojala ozbiljna opasnost da umisli da je cirkuski akrobata, pa iskorači i prošeta po zamišljenoj žici.
To je model ponašanja preuzet od Mila Đukanovića: Priznali smo Kosovo, ali želimo da naši odnosi budu najbolji u regionu. U Tadićevoj verziji: Izglasali smo deklaraciju o Srebrenici, zabili vam nož u leđa kako bi to rekao Vuk Jeremić, ali hajde sada da gledamo basket, a ja ću da se glupiram i sve vas uveseljavam.
Srpski režim upire se i da dokaže kako je rezolucija o Srebrenici bila državnički čin. A ona je to koliko je i Boris državnik, a ne artista smešnih veština.
Pošto je ubedio sebe i nikog drugog da je upropaštena i opljačkana Srbija lider u regionu, Tadić je zajahao Srbe s obe strane Drine i počeo svima okolo da daje primer. Izvinjavao se gde je stigao, za primer ostalima, i niko mu nije uzvratio. Zato je sada u samo njegovom svetu logično da od beslovesnih poslanika traži deklaraciju o srpskom stradanju, kada oni koji su za to krivi nemaju nameru da je izglasaju. Postigao je jedino da Srbija više nije lider ni svom narodu van matice.
Srbija tokom prošle decenije jeste propatila, najviše od sankcija, jer su siromaštvo i medicinska zapuštenost odneli više ljudi nego rat s NATO. Ali to ni blizu ne može da se poredi s onim što je preživeo naš narod zapadno od Drine. Dovoljno je samo setiti se Banjaluke u to vreme, kada su sva stabla po gradu bila crna od čitulja. I zato Srbija nema pravo da im išta spočitava, a i da ima, ne bi smela jer je to naš narod, pa nam je valjda preči od ostalih.
Tamo se dogodio strašan rat, ali rat kojim je srpski narod u Bosni stvorio svoju državu, kao što je to učinjeno u Prvom srpskom ustanku. I ništa ostalo nije važno.
