Postoje oni neki ljudi koje je dovoljno da vidite, da vam bude toplo oko srca. Ne moraju ništa da urade, kažu… Dovoljno je da se pojave. E, takav vam je Dejan Savić, čovek koji je prošlog vikenda predvodio izabranike do novog olimpijskog zlata. I nije mu prvi put…
Dok su pevali, on je plakao. Kao malo dete! Dejan Savić! Onoliki čovek, div, gromada kao od stene odvaljena. Emocije su prštale na sve strane. Ne, nisu se ni njih šestorica, koji su stasavali uz Savića, radovali što je kraj, jer ko voli kraj? Ko voli rastanke? Nisu se veselili, ali su pevali, poslavši simboličnu poruku kroz čuveni hit, sinonim “Vrućeg vetra”, Šurdin “A sad adio”… Bila je to, bez patetike, najemotivnija konferencija za medije, čista kao suza, jaka kao zemlja. Njihova, iako su i olimpijska šampionka u karateu Jovana Preković i njen trener, Roksanda Atanasov, prisustvovale istoj. Još jednom, svi zagrljeni, kao u bazenu i pored njega, sada pored konferencijskog stola na aerodromu “Nikola Tesla”. Čovek koji uvek ima šta da kaže, ostao je bez reči. I niko mu nije zamerio! Ko bi smeo da zameri čoveku koji je u smiraj Olimpijskih igara doneo Srbiji još jedno zlato? Stručnjaku koji je predvodio momke do novog najsjajnijeg odličja, do odbrane trona? Baš niko!
– Daćete mi malo vremena da se smirim i to je to – poručio je Savić.
A sve je počelo 2012. Tada već trener sa jednogodišnjim iskustvom u Crvenoj zvezdi, Dejan je rešio da prihvati izazov. Seo je na klupu “delfina”. Ako je i bilo skeptika, vrlo brzo su nestali. Na Evropskom prvenstvu 2014, zlatom u Budimpešti, počela je Savićeva žetva medalja. Od tada je dva puta vodio tim do zlata na Olimpijskim igrama, jednom do najsjajnijeg, drugi put do bronzanog odličja na šampionatima sveta, tri puta do evropskog trona: Svetska liga, Svetski kup, Mediteranske igre su samo još neke od “igrica” koje je Dejan prešao.
Rečenica “Nemojte da me nervirate” na tajm-autu u finalu Igara u Tokiju, kada su Grci uspeli da se vrate i priprete “delfinima”, već je postala kultna. Ona se prepričava i ko zna dokle će, jer nije baš uobičajeno da vam selektor u najvažnijim trenucima poruči da ga ne nervirate, odnosno da igrači to ozbiljno shvate i poslušaju upozorenje. Ko zna, možda znaju kakav je Deki, kad se iznervira? A možda samo dovoljno poštuju čoveka koji ih poslednjih devet godina sa uspehom vodi kroz vaterpolo svet, koji je od njih stvorio šampione. To znaju samo oni.
Iako su uspesi njegovi, Savić često zna da istakne suprugu Bobanu, bez čije podrške ne bi uspeo. Njihova ljubav traje još iz mladalačkih dana, tačnije 27 godina! Dejan kaže i da mu je Bobana spasla život, jer kada je prošle godine dobio koronu i kada se, po sopstvenom priznanju “raspadao”, odlučio je da posluša suprugu i podvrgne se homeopatskoj terapiji. Posle nje je bio kao nov!
Iz velike ljubavi, odnosno braka koji traje dve decenije, rodili su se ćerka Danila i sin Mane, sasvim sigurno i pored punih vitrina, tatini najvredniji trofeji.
