U Cetinjskom manastiru 13. januara ove godine episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički Kirilo zamonašio je 38-godišnjeg Rodriga Jukumu Truhilja Teofila, nekadašnjeg profesora geografije i filozofije iz Kolumbije, koji je najpre prešao u pravoslavlje, zatim upisao Cetinjsku bogosloviju, a sada je svoj život posvetio Bogu s monaškim imenom koje je sam izabrao – Amfilohije.
– Novi monah zove se Amfilohije u čast Svetog Amfilohija Ikonijskog. On je ovo ime odabrao zato što je i njemu, kao i mnogima od nas, blaženopočivši mitropolit Amfilohije bio duhovni otac – rekao je vladika Kirilo.
Farmerska porodica
U razgovoru za “Vesti”, novi monah Srpske pravoslavne crkve, brat Amfilohije, otkriva nepoznate detalje iz svog života, ali i kako je odlučio da se zamonaši.
– Rođen sam 1983. godine u farmerskoj porodici u gradiću Nataga koji se nalazi zapadno od departmana Uila, na jugozapadu Kolumbije. Za razliku od severa gde se eksploatiše nafta, u ovom delu zemlje se uzgajaju kafa, kakao, ali i banane, šećerna trska, juta, pa čak i duvan – počinje priču.
Mada je već dobro savladao srpski, priznaje da mu je mnogo lakše, a i brže, da odgovara na svom maternjem, španskom.
– Moji roditelji, Maksimo Jukuma i Hosefina Truhiljo, uvek su živeli na selu i ponosni su što su farmeri. Ali, mada je reč o veoma pobožnoj, katoličkoj porodici, mi nikada u familiji nismo imali sveštenika. Nikoga nije privlačilo to zvanje. I od nas jedanaestoro dece, sedmoro braće i četiri sestre, samo sam ja odmalena osećao da je to poziv kojim bih želeo da se bavim. Taj moj dar prepoznali su još u osnovnoj školi sveštenici iz našeg mesta, fra Alberto Tores i fra Rogelio Toro. Podsticali su me i podržavali da mi baš to bude životni poziv. Međutim, oni su ubrzo napustili Kolumbiju. Alberto je otišao u misiju u Englesku, a Rogelio u misiju u Ruandu, a preda mnom je bila sudbina da sledim rutinu svojih roditelja i druge braće i sestara, odnosno da se posvetim obrađivanju zemlje.
Ipak, kaže, nešto ga je teralo da upišem srednju školu koja u Kolumbiji traje šest godina.
– To je u situaciji kada svakodnevno radite zemlju gotovo nemoguće misija. Pokazao sam da je i tako nešto moguće. Upisao sam se i završio za tri godine, 2001, tako što sam od ponedeljka do petka radio na polju, a subotom učio. Godinu dana pre nego što ću diplomirati posetio sam našeg novog paroha. Nije bio uveren da treba da se opredelim za sveštenički poziv, ali me je ipak povezao sa eparhijom Garson Uila i bio je to pravi porez. Čim sam završio srednju školu, dobio sam pozivno pismo za ulazak u Više semenište, to je katolička ustanova u kojoj se školuju mladi ljudi koji tokom srednje škole osete da su predodređeni za božji poziv. Ja sam upisao filozofiju i 2004. godine diplomirao s odličnim uspehom. Posle toga sam se odlučio da studiram teologiju, ali moji dotadašnji patroni, kumovi više nisu imali sredstava da me školuju, pa sam se 2005. vratio roditeljima i počeo da pomažem u našoj parohiji – priča monah Amfilohije.
Ipak, sledeće godine uspeva da upiše ono što je želeo i to pri Kolumbijskoj biskupskoj konferenciji “San Luis Beltran” u Bogoti. Posle tri godine studija je prešao na Univerzitet San Alfonso, gde je 2011. godine i završio studije i dobio zvanje teologa. Od tada, pa do 2017. u glavnom gradu Kolumbije, Bogoti radio je kao profesor predajući uporedo i geografiju i filozofiju.
Neopisiv blagoslov
U tom periodu je i aktivnije počeo da se zanima za pravoslavlje.
– O pravoslavnoj crkvi sam prvi put čuo tokom studija bogoslovije zato što smo na časovima teologije morali da proučavamo sve teološke doktrine nepodeljene Crkve prvog milenijuma. Tako sam se upoznao i sa hrišćanskim Istokom, odnosno saznao za Istočnu ili Vizantijsku crkvu. Upravo ono što sam otkrio me je i opredelilo da dalje istražujem. Bio sam fasciniran činjenicom da su u pravoslavlju svetitelji i njihova dela duboko prožeti verom i najbliži životom spisima svetih apostola. Iskoristio sam poznanstvo sa simpozijuma o ekumenskoj teologiji kada sam upoznao jednog arhimandrita iz Vaseljenske patrijaršije, pa sam imao prilike da posetim grčku crkvu u Bogoti, i to je za mene bilo jedinstveno iskustvo. Tako sam i odlučio da pređem u pravoslavlje, što sam u februaru 2012. godine i učinio – otkriva naš sagovornik.
Za postojanje Srpske pravoslavne crkve u Kolumbiji saznao je 2014. Veoma brzo je uspostavio kontakt sa jeromonahom Simeonom Lopezom, Kolumbijcem koji je pre monašenja radio kao psihoterapeut, a zahvaljujući valjevskom svešteniku Aleksandru Đurđeviću prešao u pravoslavlje i postao jedan od misionara SPC u Južnoj Americi.
– Rekao sam mu da bih voleo da se upoznam sa Srpskom pravoslavnom crkvom i on me je odmah pozvao u svoju parohiju u Medeljinu. Otišao sam i svidelo mi se ono što sam video i doživeo, a najviše što smo se, dok smo razgovarali o teološkim pitanjima – sve razumeli. Nastavio sam da dolazim u tu crkvu, a zatim sam upoznao i druge sveštenike uključujući i mitropolita Amfilohija. Sva ta iskustva su me na kraju opredelila da se potpuno pridružim srpskoj crkvi. I, eto me… – priča naš sagovornik.
Sa setom i velikim poštovanjem se seća nedavno preminulog mitropolita crnogorsko-primorskog.
– Velika je čast i sreća što sam za svoga života uspeo da upoznam jednog sveca, a mitropolit Amfilohije je za mene baš to. Imao sam čast i da sa njim delim događaje iz njegovog pastirskog života i to je zaista neopisiv blagoslov. Upoznao sam ga prilikom njegove prve posete Kolumbiji i parohiji La Satisima Trinidad u gradu Belo, 27. novembra 2015. Tada je ostao samo dva dana i nismo imali mnogo vremena da razgovaramo. Ipak, već 2017. godine, prilikom njegove druge posete, 8. decembra, imao sam prilike da malo više vremena provedem u njegovom društvu. Tada me je proizveo u ipođakona, to je jedan od đakonskih činova, ali i pozvao da upišem Cetinjsku bogosloviju. Naravno, ni trenutka se nisam premišljao i u Crnu Goru sam stigao 25. oktobra 2018. godine.
Veličanstvene litije
Ovog decembra završava Cetinjsku bogosloviju, ali je za ove, nepune četiri godine koliko je u Crnoj Gori imao privilegiju da učestvuje u svim crkvenim događajima koje je predvodio mitropolit Amfilohije, uključujući i prošlogodišnje, veličanstvene litije. Istovremeno, mitropolit mu je postao ne samo duhovni učitelj, već i duhovni otac.
– Mitropolita sam zavoleo kao svog oca. Predstavljao me je drugima kao: “Naš Teofilo”, a i dalje se živo sećam svih njegovim reči i beseda, jer je to bio čovek iz čijeg ogromnog iskustva i mudrosti se uvek moglo puno naučiti. Upravo njegovom zaslugom, u Kolumbiji i Latinskoj Americi je posejano seme Srpske pravoslavne crkve koje će, uveren sam, procvetati u najlepši cvet u slavu Boga.
Zato nije bilo dileme i koje će monaško ime odabrati.
– U svakom slučaju sam želeo monaško ime nekog od Svetih Srpske pravoslavne crkve. Kada mi je moj vladika Kirilo dao mogućnost da mogu sam da odaberem, nisam imao dileme da izaberem ime sveca koji je zakoračio na našu kolumbijsku i američku zemlju i koji je tamo ostavio ogromno nasleđe za sve narode novog sveta. Upitao sam vladiku da li bih mogao da odaberem ime Amfilohije i on je prihvatio.
Planira da se po povratku u Kolumbiji posveti misionarskom pozivu u ime Srpske pravoslavne crkve. Kaže, za to ima i poseban motiv.
– Iskreno se nadam da posredstvom svetog Amfilohija Ikonijskog i našeg svetitelja srpske crkve, Svetog Petra Cetinjskog, mogu da izvršim misiju koju mi je moj vladika poverio, jer već imam uzor i primer našeg blaženopočivšeg mitropolita i velikog pastira Amfilohija. Sve u slavu Boga i Crkve i u čast našeg velikog misionara Novog sveta – poručuje sagovornik “Vesti”.
Širenje pravoslavlja kao misija
Monah Amfilohije, kaže, u Kolumbiji, kao i celoj Latinskoj Americi ljudi malo znaju za Srpsku pravoslavnu crkvu:
– Izuzimaju se naravno oni koji su posredstvom svog akademskog znanja iz teologije upoznati sa hrišćanstvom, ili oni koji su putovali u Istočni svet i imali prilike da se upoznaju i sa pravoslavnom crkvom. Po završetku studija, vratiću se u Kolumbiju i tamo započeti svoju novu misiju, da formiramo pravoslavnu zajednicu i izgradimo hramove. Za sada postoji samo jedna parohija konstituisana La Santisima Trinidad u gradu Belo, Antiokvija; i misionarska parohija San Basilio de Ostrog u gradu Barankuila, Atlantiko. Nadam se da uz blagodat Božju i u dogovoru sa vladikom Kirilom uspeti da postignem da Srpska pravoslavna crkva postoji u svih 32 departmana Republike Kolumbije.
Volim Crnu Goru
Monah Amfilohije je već tri godine u Crnoj Gori.
– Bog mi je dao priliku da dođem u Crnu Goru i da se na taj način vratim u neko drugo vreme. Ovo je prelepa zemlja koju sam zavoleo i zbog prirode, ali i zbog ljudi koji su veoma ljubazni i prijateljski nastrojeni prema svima. To je blagoslov – kaže naš sagovornik.
Prijateljstvo sa Srbima
Naš sagovornik kaže da u Kolumbiji nije imao prilike da upozna mnogo Srba ili Crnogoraca. Ipak, ima nas i tamo.
– U Bogoti sam upoznao svog kolegu, doktora teologije i profesora koji je na Univerzitetu Avgustinaca u Bogoti predavao patristiku, Marjana Aleksića. On je iz Omoljice kod Pančeva i postali smo veliki prijatelji. Takođe, u Medeljinu sam upoznao Anu, čiji je suprug iz ovog grada. Nismo imali prilike da više razgovaramo, ali sam mogao zaključiti da je reč o veoma vrednoj i posvećenoj osobi.
