Srećan nam rođendan deda i da nam se što pre vratiš! Volimo te puno. To je poruka sa slavljeničke torte Koste Ničića iz Pasjana koji je u petak proslavio treći rođendan, a njegov deda Dragan samo dan kasnije napunio je 66 godina.
Prvi put je Kosta slavio rođendan, da deda nije bio pored njega na slavlju. Uhapšen je početkom meseca sa još četvoricom Srba iz Pasjana.
Mada njihovi advokati tvrde da u otpužnici nema nijednog dokaza da su počinili ratne zločine na KiM 1999. godine bila je dovoljna jedna reč da ih zatvore.
– Zvali su ljudi, sami, i Albanci i Srbi, da potvrde da moj otac nema nikakve veze ni sa ratom ni sa ratnim zločinima, hoće i da svedoče. I znam da će se dokazati da je nevin, ali šta to vredi. Čovek koji ni mrava nije zgazio doživeo je da na pravdi Boga leži u zatvoru i tamo napuni 66 godina. Da li je to pravda – priča ogorčeno Bojan Ničić, jedan od dvojice sinova uhapšenog Dragana Ničića.
Kaže da je Kosta želeo da mu na slavljeničkoj torti bude upravo ovakva poruka.
– Prvo je sa bratom Ognjenom doživeo šok kada su nam 3. avgusta upali u kuću kao da hapse nekog teroristu, a sada, umesto da se raduje svom rođendanu stalno gleda na vrata kada će ugledati dedu – priča Bojan.
Objašnjava da njegov otac ima petoro unučadi i da su svi bili tu za njegov rođendan.
– Kakvo je to slavlje kad znamo da je on u zatvoru i da je lažno optužen. Mi nemamo moć da utičemo na Prištinu da ispravi ovu užasnu nepravdu i pravno bezakonje, ali ambasadori Kvinte i predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu je imaju. Molimo ih da prekinu košmar u kome se našla i moja i porodice drugih uhapšenih Srba i posreduju u njihovom momentalnom puštanju na slobodu – poručuje Ničić.
Ne zna da li će Zapad da čuje njegov vapaj, ali je uveren da će pravda pobediti.
Objašnjava da se njegova porodica, nalik na druge na prostoru Kosova i Metohije uvek borila sa nemaštinom, ali da su zahvaljujući porodičnoj slozi prevazilazili svaki problem.
– Rođeni smo u staroj kući. Otac je 2014. godine počeo da gradi novu kako bi naša porodica imala normalne uslove za život. I svaki dinar je izdvajao da bi kupio materijal da se završi. I brat i ja smo pomagali. Radili smo svaki posao koji nam se ponudi. Jedno vreme u mlinu, tri godine hladili piće i prodavali na turnirima. Radili smo po 104 sata od ponedeljka do subote da bi više zaradili i uložili u kuću. I taman kad smo počeli da stajemo na noge dogodi se ovako nešto. Prebrodili smo i mnogo veće muke, pa ćemo i ovu – poručuje Bojan Ničić.
Mrava nije zgazio
Bojan ističe da njegov otac nema nikakve veze sa optužbama i da to svi u Pasjanu znaju.
– Nema nikakve veze sa tim. Čak i kad je bila mobilizacija 1991. i 1999. on je radio u Žitoprometu. Nikad nije bio mobilisan. Posle toga je radio kao učitelj, a za rad u nastavi je i nagrađen. Ne da ne zna da sklopi pušku, već nikad nije ispalio metak iz pištolja, a ne nešto drugo. Mrava nije zgazio i to svi znaju. Čovek nema nikakve veze sa ratnim zločinima – kaže Ničić.
Košarkaš
Bojan i njegov brat su na Univerzitetu Priština sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici upisali fakultete. Njegov brat istoriju, a on matematiku na PMF.
– Na drugoj godini fakulteta sam počeo da igram košarku, uglavnom po seoskim turnirima i počeo da osvajam medalje. Tako sam, krajem 2015. otišao za Francusku i igrao za njihov basket klub Lonvu. Međutim, zbog terorističkih napada u toj zemlji te godine bilo je veoma teško dobiti papire pa sam ostao do 2016, a zatim se u Luksemburgu prijavio kao azilant i od tada sve do jula 2017. godine putovao u Francusku i igrao košarku. Ipak, vratio sam se jer me je srce vuklo u rodni kraj, u moje Pasjane. Ušteđevina je brzo potrošena, a ja se nisam libio posla. Na početku sam u jednoj piceriji radio za dnevnicu od 500 dinara (oko tri evra). Posle toga sam otišao u Beograd i jedno vreme radio na građevini – priča Bojan Ničić.
Posao u bolnici
Bojan Ničić je danas medicinski tehničar u Bolničkom centru u Pasjanu. Taj posao je dobio tokom pandemije kovida.
– Za vreme korone zaposlio sam se u bolnici kao medicinski tehničar, ali je moj ugovor važio samo četiri meseca. U tom periodu su me poslali i u bolnicu u Batajnici gde sam proveo 15 dana na ispomoći. Kada mi je okončan ugovor nastavio sam da radim, ali nisu mi produžili ugovor. Tek kada smo se svi koji smo bili u takvoj situaciji pobunili, primili su nas – priča Bojan.