Dečak koji je srušio tri cara

Pre tačno 100 godina odigrala se slavna Cerska bitka, prva pobeda savezničkih snaga u Velikom ratu. "Vesti" donose malo poznate priče o gotovo zaboravljenim srpskim herojima iz te bitke.
 

MALI RATNIK VELIKOG SRCA: Momčilo Gavrić raportira na frontu

Ni prvi pucnji na Adi Kurjačici prilikom prelaska Austrogara preko Drine 12. avgusta 1914. nisu mogli nagovestiti da će maleni, osmogodišnji Momčilo Gavrić iz zaseoka Podgučevo, u lozničkom selu Trbušnica, postati najmlađi vojnik upravo počelog Velikog rata. Da je neprijatelj bio drugačiji, ne bi osmogodišnjak obukao uniformu ni tada, ali vojnici u plavim uniformama prešli su u Srbiju u paklenom pohodu spremni da ubiju sve što im se nađe na putu, i starce i žene i decu. Dečaka je otac Alimpije poslao kod strica na drugom kraju sela i dok se Momčilo vratio, krvnici su obavili svoj krvavi pir. Čuvši nepoznate glasove, prikrao se dvorištu i ugledao stravičan prizor: pred kućom su izmasakrirani ležali roditelji, baba i sedmoro braće i sestara uzrasta od dve do 16 godina.

Prestravljeni dečak pobegao je kroz šumu i izgreban naleteo na srpsku vojsku pod komandom Stevana Tucovića, komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Ono što se desilo dečakovoj porodici duboko je dirnulo celu jedinicu, pa su svi do jednog istupili korak napred kad je major zatražio dobrovoljca da ode sa Momčilom da osveti pobijene. Tucović je izabrao stasitog izviđača Zlatiborca Miloša Mišulića koga dečak dovede do svoje rodne kuće gde zatekoše pripite zločince. Priča kaže da je Zlatiborac dao dečaku bombe i pokazao mu kako da ih baci. Tako je Momčilo kaznio zlikovce i osvetio porodicu, a svakog dana vojnici su mu dali da iz topa opali tri puta na neprijatelja.

Proboj Solunskog fronta
Nemajući kud sa detetom, major ga primi u redove puka, ubrzo mu sašiše uniformu od nekoliko starih šinjela, a dečak i Mišulović postadoše nerazdvojni. Zajedno su prošli krvave bitke na Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari, nakon kojih maleni junak dobi svoj prvi čin i postade najmlađi kaplar na svetu. Početkom 1915. teške zarazne bolesti koje su kosile Jadar pogodile su i Gavrića, ali se dečak nije dao. Kad je ratna sreća izdala Srbiju, kraljevska vojska nije se predala, već preko snežnih gudura Albanije potražila spas. Otvarajući proletos u Muzeju Jadra izložbu o najmlađem junaku Prvog svetskog rata, njen autor, istoričar Goran Vilić podsetio je na Momčilov ratni put.
– Gavrić ne samo da je bio najmlađi vojnik Prvog svetskog rata, nego je prošao bezmalo sve najznačajnije bitke srpske vojske i preživeo ono što nisu ni mnogi stariji od njega. Sa svojim pukom peške je kao desetogodišnjak prešao Albaniju i stigao do Krfa. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je i ranjen, a vojvoda Živojin Mišić unapredio ga je u čin podnarednika kao dvanaestogodišnjaka – rekao je tada Vilić.
Tokom povlačenja ka Albaniji, Gavrićeva Drinska divizija štitila je odstupnicu vojsci i zbegovima pred neprijateljem koji nije želeo samo da okupira malenu kraljevinu, već i da uništi njene oružane snage i svaku mogućnost da ih zadugo obnovi. Prelazak preko Albanije bio je težak i za starije i jače, a kamoli za desetogodišnjaka. Zlatiborac Miloš čuvao ga je dobro, poslednje trunčice hrane ostavljao dečaku, nosio ga poslednjim snagama, na leđima i u rukama kada mališan nije mogao sam i ispod svog šinjela zaklanjao ga od mraza i ledenog vetra koji je sekao kao nož. Priliku da mu uzvrati uslugu Momčilo je dobio još tokom albanske golgote. U jednom trenutku snaga je izdala i Mišulovića, pao je u sneg i prepustio se beloj smrti rekavši Momčilu da dalje mora sam. Dečak, međutim, nije otišao. Uzeo ga je za ruku i rekao da ga ostaviti neće nego da će leći tu kraj njega pa i sam umreti. Očinska ljubav vojnika prema detetu-kaplaru ulila mu je odnekud novu snagu, ustao je i sa dečakom krenuo dalje.

Pred streljačkim strojem
Posle nezamislivo teškog prelaska Albanije, Momčilo se na Krfu zajedno sa celom srpskom vojskom oporavio i obnovio snagu, a onda se našao i u borbama na Kajmakčalanu. I dalje se nije razdvajao od Mišulovića i uz njega je počeo da uči da čita i piše. Zajedno su u borbi ranjeni, pa su se i u bolnici posvetili učenju. Posle probijanja Solunskog fronta i brzog oslobođenja zemlje, dečak koji je srušio tri cara – nemačkog, bugarskog i austrougarskog – upućen je u Englesku na školovanje, odakle se vratio 1921.
Završetak rata nije, međutim, bio i kraj Momčilovih muka. Vratio se u rodnu Trbušnicu i pronašao dva brata koja su uspela da umaknu zlikovcima. Oskudica u opustošenom Jadru naterala ga je da potraži posao u Šapcu i u Beogradu, a 1929. dobija poziv u vojsku. Kao da četiri godine rata nisu bile dovoljne, vojni rok služi u Slavonskoj Požegi, a dva i po meseca provodi u zatvoru zbog "laganja da je učestvovao u ratu, da ima čin podnarednika i da je nosilac Albanske spomenice". Ponovo je obukao uniformu u Aprilskom ratu, ali se razočarao raspadom vojske i predajom oružja neprijatelju. Zarobili su ga Nemci, uspeo je da pobegne i da se domogne Beograda. Mirno radi do 1943. kada ga hapse i izvode pred streljački stroj. U poslednji čas je spasen. Slično mu se ponovilo i sa oslobodiocima. Pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom izveden je pred puške, a spas mu donosi skojevac kome je tokom rata iz štamparije u kojoj je radio davao, tada dragoceni papir. U zatvor je otišao još jednom, na 18 meseci, pošto je članove Narodnog fronta koji su skupljali pomoć za "napaćeni, bratski narod u Albaniji" odbio sa vrata rekavši da mu Arbanasi nisu braća jer su ubijali Srbe tokom povlačenja.
Gavrić je dugo bio zaboravljen i nijedna ulica, niti bilo kakva ustanova čak ni u njegovom rodnom kraju nije nosila ime po njemu. Danas u Loznici postoji Ulica Momčila Gavrića, a tako se zove i čitaonica u biblioteci Vukovog zavičaja. Tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran odlikovao ga je 1985. visokim odlikovanjem, a general Lepardije mu je rekao:
– Šteta što niste bili naš vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima.
Najmlađi kaplar preminuo je u Beogradu 1993. godine.