U narednom periodu objavićemo seriju tekstova o ekologiji i izgradnji ekološke svesti kod dece. Upoznajte Anku Raščupanku koja će nam pomoći da shvatimo kako da štitimo životnu sredinu.
Reč malih čuvara prirode
Koreni svih ljubavi nastaju u detinjstvu, tako i ljubav prema planeti Zemlji treba negovati već od prvih susreta s prirodom. To postaje osnov izgradnje ekološki osvešćenih pojedinaca, razvijaju se navike koje ostaju prisutne tokom celog života. Ova planeta je jedino mesto gde možemo živeti i samo od nas zavisi u kakvim će to uslovima biti. Zaštita Zemlje više nije jedan od izbora načina života, već dužnost.
Izgradnja ekološke svesti kod dece danas je temelj budućnosti. Dete koje zna kako da postupa sa okruženjem i koje je svesno značaja zdrave i čiste životne sredine, predstavlja jedan od najbitnijih činilaca bezbrižne budućnosti i odrastanja. Očuvanje prirode bez poznavanja njenih stanovnika kao i uslova njihovog života, nemoguće je kao ni ljubav prema onome za čije se postojanje i ne zna.
Dete bezgranično voli svoj mali svet koji ga okružuje, ali je neophodno deo tih iskrenih osećanja usmeriti i na prirodu, odnosno biljne i životinjske vrste, zemlju, vodu i vazduh. Samo tako će poštovati prirodu i odabrati moć stvaranja, odgovornosti i zaštite okruženja kao način sopstvenog života. Svest da nismo najvažniji deo sveta u kome jesmo, već samo “jedna alka u lancu”, jedini je način da taj svet opstane.
Svetska organizacija za zaštitu prirode pokrenula je regionalnu kampanju “Voli ili izgubi”
(WWF: “Love it or Lose it”) kojoj se Anka Raščupanka svesrdno pridružuje prikazujući nam šta je to što treba da volimo i kako da sačuvamo.
Ekologija je nauka koja proučava uzajamne odnose svih živih organizama na planeti,
njihovih životnih sredina i način opstanka.
Decenijama unazad, ljudska vrsta je svojim aktivnostima i nedovoljnim znanjem o njihovim posledicama, uzrokovala promene u životnim sredinama. Došlo je do izumiranja vrsta, zagađenja vode, vazduha i tla. Životinjske, a i ljudske populacije raseljene su zbog uništavanja staništa. Zdrava životna sredina je osnov opstanka kako ljudi, tako i životinja i biljaka.
U prošlosti smo jedni drugima omogućavali život, što i dalje moramo činiti. Ne može ostati samo čovek, a najveći je krivac za uništavanje upravo onih uslova koji su mu neophodni za život. Ne treba čekati da vazduh postane siv, vode zaprljane, a smeće “bankine” puteva da bi se pokrenulo pitanje: kako sačuvati sredinu u kojoj živimo?! Ako je za razgradnju jedne sintetičke maske za lice u prirodi potrebno oko 500 godina, a razbacujemo ih na sve strane, koliko će ih biti za 10 godina?
Razvijanje svesti o očuvanju sredine treba početi zajedno sa prvim kontaktima deteta sa prirodom. Nikad nije rano otpočeti ulaganje u bezbrižnu i sigurnu budućnost. Navike stečene u detinjstvu, uglavnom, ostaju za ceo život.
Životnu sredinu ne treba uzimati zdravo za gotovo, park neće biti čist i lep za igranje ako ga sami ne čuvamo i održavamo, u šumi će biti različitih životinja samo ako im ne oštetimo stanište. Biti ekološki osvešćen znači biti nesebičan, svestan da načinom života utičeš na svaku jedinku na planeti.
Planeta nam obezbeđuje vazduh, vodu, hranu i sve drugo neophodno za život. Pamti Ona i u sebi čuva sva naša dela i nedela, postajući manje otporna na oštećenja koja joj činimo svakodnevno. Ekologija nam ukazuje, uči nas da zavisimo od svake sitnice na planeti, direktno ili indirektno, da za dobrobit nas samih moramo početi da je čuvamo.
Svaka “bolest” vazduha, vode i tla na našoj planeti, prenosi se biljkama, životinjama, a onda i ljudima. Nije dovoljno reći da volimo prirodu. ljubav se pokazuje delima, pa i ona prema okruženju u kome živimo. A nikako ne možemo voleti ono za čije postojanje i ne znamo. Prvo upoznati, a zatim zavoleti i sačuvati ili izgubiti. Izgubiti deo ili celovito okruženje, znači izgubiti blisku i daleku budućnost.
Sve, baš sve je u našim rukama, mi svojim delima gradimo ono što će nas sačekati. Neka bude zdravo i lepo, onako kako nas ekologija uči.
