Nedoumica oko pitanja reciklirati ili ne, ne bi trebalo da postoji. Ipak, u redovima stručnjaka iz oblasti zaštite životne sredine pojavljuje se upravo ova dilema.
Svake godine čovečanstvo proizvede između 380 i 460 miliona tona plastike, od koje većina završi na deponijama ili u vodama. Od tih miliona tona, 90 % se dobija potrošnjom fosilnih goriva. Za recikliranje je preduslov razvrstavanje otpada, gde postoji više problema: prvo – ljudi nisu zainteresovani verujući da oni kao jedinka ne mogu mnogo pomoći; drugo – neinformisanost o mogućnostima recikliranja, šta se može, a šta ne reciklirati; treće – nedovoljna organizovanost nadležnih institucija u smislu postavljanja dovoljnog broja kanti za različit otpad. Ukoliko se u kanti za plastiku nađe predmet koji to nije, sadržaj čitave kante ide na deponiju ili spaljivanje.
Pored navedenog u pitanje se dovodi i sam proces reciklaže, njenog uticaja na životnu sredinu. Reciklirana plastika ne garantuje kvalitetan proizvod, sadrži više hemikalija od nereciklirane, a koje su štetne po ljudski život, na primer benzen i drugi kancerogeni zagađivači okoline. Spaljivanjem plastike dodatno se zagađuje atmosfera. Poseban problem predstavljaju mikoplastika i nanoplastika, koje nastaju razgradnjom plastičnog otpada. Mikroskopske čestice različitih oblika, veličina i hemijskog sastava nalaze se svuda u okruženju, pa i na pčelama, u flaširanoj vodi, ribi, sisarima, biljkama… u krvi, plućima i izmetu čoveka. Mikroplastika može na površini da veže i prenosi mnogobrojne zagađujuće supstance kao što su teški metali i alergeni, što vodi daljem ugrožavanju ljudi. Ove sićušne plastične supstance postale su deo krvotoka čoveka, unose se vazduhom, vodom i hranom i po svemu sudeći postaju neminovnost. Ukoliko se nešto ne promeni u neodgovornom načinu života savremenog čoveka.
Sledom navedenog neki od naučnika tvrde da je po sadašnjim tehnologijama održiva reciklaža nemoguća, predlažući optimalnu reciklažu korišćenjem morskih algi, sunca i bakterija.
Ako je tačno da se toksičnost plastike povećava s recikliranjem, jedini pravilan pristup tom problemu je smanjenje proizvodnje plastike i što duža upotreba. Rešenje koje imaju bogatije države – izvoz otpada u siromašne zemlje, nije konačno. Problem se odlaže, a posledice su identične. Prostor na kome se sakuplja plastični otpad izvor je velike količine mikroplastike koja se nalazi u vazduhu i okolnom okruženju. Marginalizovanje sakupljača otpada još je jedan od tekućih problema, jer su ključni za reciklažu.
Tako dobar deo plastičnih predmeta nema dugotrajan vek, stručnjaci se angažuju da ih usavrše. Prosečno vreme upotrebe jedne plastične kese je 20 minuta, a ona najtanja se prirodi razgrađuje nekoliko stotina godina. Dnevno se u Srbiji potroši oko sedam miliona plastičnih kesa, njihova površina (kada se odbace) može pokriti tri Srbije za godinu dana. Na kesama nema oznake niti deklaracije o kvalitetu, iako njeni sastojci mogu da utiču na zdravlje čoveka ulaskom u lanac ishrane.
Sve dobre i loše strane rukovanja otpadom, bilo koje vrste, recikiranja, trošenja prirodnih resursa i slično, sve je podložno diskusiji. A diskusiji predstoji obrazovanje ili barem informisanost. Prvi korak ka očuvanju planete je najvažniji jer znači da je svest onog koji korača dosegla nivo preduzimljivog čuvara planete.
Vivak
Ime je dobio po pesmi kojom se oglašava “Vii-va”. Dužina tela vivka je od 28 do 31 cm. Prepoznatljiv je po tankoj perjanici na glavi. Prostor na kome živi brani vrlo agresivno. Gnezdo gradi među busenjem trave, na močva rnom prostoru gde živi. Plitko udubljenje u tlu obloži travkama.
Šareni tvor
Kao i njegovi rođaci prespava 16 sati tokom dana. Ima telo veličina 29 do 35 cm, a težinu od 700 g. Smradom koji ispušta štrcanjem iz žlezde smeštene ispod repa, obeležava svoju teritoriju, ali i otera neprijatelja. Vrlo je agresivan i prema srodnicima koji poku šaju doći na njegovu teritoriju. Voli da živi na suvoj, zakoro vljenoj livadi bez mnogo vlage.
