Hrana se najčešće baca po automatizmu, bez svesti koliko se zapravo razbacujemo. U vreme kada na Zemlji imamo toliko gladnih ljudi, ovo je moralno i etičko pitanje. Istovremeno, bacanje hrane znači i neracionalan odnos prema planeti i njenim ograničenim resursima, prema budućnosti i novim generacijama. Svi učesnici u lancu ishrane imaju svoju ulogu u sprečavanju i smanjenju rasipanja hrane. Od proizvođača (farmera, uzgajivača, prerađivača), do onih koji na tržište iznose hranu za potrošače i na kraju samih potrošača. Problem rasipanja hrane mnogo je veći nego što možemo zamisliti.
Prema poslednjim procenama, otprilike jedna trećina proizvedene hrane u svetu završi u smeću što je moralno, ekonomski i ekološki sramotno. Hrana koja se prospe ili pokvari pre nego što stigne do krajnjeg kupca naziva se “izgubljena hrana”. To se može desiti zbog problema tokom berbe, pakovanja, skladištenja, transporta i sl. Hrana koja je adekvatna za ljudsku ishranu, ali je iz nekog razloga odbijaju prodavci i kupci, spada u “otpad hrane”. To se može desiti zbog nejasnih ili prestrogih pravila za određivanje roka trajanja, lošeg skladištenja, pakovanja, pa čak i pripreme.
Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, jedna osoba u proseku godišnje baci 83 kilograma hrane.
Jedna trećina hrane koja se proizvede u svetu svake godine, što je oko 1.3 milijarde tona, bude bačeno, a to je i više nego dovoljno da svi gladni u svetu budu nahranjeni. Svako od nas, bez obzira na uzrast, baci oko 35 kilograma hrane godišnje.
Najviše se baca hleb (10,18 kilograma), zatim meso (7,18 kg) i mleko (6,74 kg), a najmanje voće (5,7 kg) i povrće (5,33 kg). U skoro polovini domaćinstava hrana se baca zbog toga što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci. U nešto manje slučajeva hrana se baca zbog toga što se pokvarila (44,6%), zbog isteka roka trajanja prehrambenih artikala (40,2%), i zbog toga što je zaboravljena u frižideru/zamrzivaču (17,3%). Hrana bačena u Evropi mogla bi da prehrani 200 miliona ljudi.
Količina hrane koja se baca godišnje je ekvivalentna polovini svetske proizvodnje žitarica. Rasipanje i gubitak hrane rezultiraju nepovratnim rasipanjem resursa, uključujući vodu, obradivo zemljište, energiju, rad i kapital. Pored toga, nepotrebno se stvara efekat “staklene bašte”, emituju se štetni gasovi, a samim tim doprinosi globalnom zagrevanju i klimatskim promenama.
