Mikroplastika je bilo koji komad plastike manji od pet milimetara dužine, a najčešće nastaju raspadom većih plastičnih otpadaka. Vremenom se fizičkim i hemijskim dejstvima na plastiku u prirodi pridružuje i fotoraspadanje uzrokovano izlaganjem sunčevoj svetlosti i smanjuju strukturu plastike do skoro nevidljivih čestica.
Zagađenje mikroplastikom je otkriveno i u ljudskoj krvi kod zdravih ljudi. Od 22 davaoca uzoraka krvi, mikroplastika je pronađena kod 17. Polovina njih je sadržala PET plastiku koja se najčešće koristi u flašama za piće, dok je trećina sadržala vrstu plastike koja se koristi za pakovanje hrane i drugih proizvoda. Štetnost po zdravlje nije, još uvek, direktno povezana sa nekim oboljenjima, ali i samo prisustvo u ljudskom organizmu predstavlja problem.
Mikroplastika u ekosistem dospeva iz primarnih i sekundarnih izvora. Primarni su iz namenske proizvodnje mikrovlakana odeće, granula za pravljenje plastične ambalaže i sl. Sekundarne izvore predstavlja raspadanje većih plastičnih proizvoda, poput ambalaže za piće i hranu. Ostali izvori mikroplastike su posledica svakodnevnog načina života. Mikroplastika se oslobađa nakon pranja sintetičke odeće, iz guma tokom kočenja i vremenom… Proces pranja odeće uzrokuje da ona izgubi u proseku preko 100 vlakana mikroplastike po litri vode.
U kozmetičkoj industriji, u sapunima za ruke i drugim sredstvima za ličnu negu; mikroplastične perle se obično speru u kanalizaciju, odmah posle upotrebe. Zbog njihove male veličine u postrojenjima za otpadne vode ih ne zadržavaju u potpunosti, omogućavajući tako nekim da uđu u reke i okeane.
U jednom istraživanju, 93% flaširane vode iz 11 različitih marki pokazalo je kontaminaciju mikroplastikom. Po litru, istraživači su pronašli u proseku 325 mikroplastičnih čestica. U poređenju sa vodom iz slavina, voda iz plastičnih boca sadrži dvostruko više mikroplastike.
Neke kontaminacije verovatno potiču iz procesa flaširanja i pakovanja vode.
Nanoplastika, čestica plastike manja od 1µm (tj. 1000 nm) zbog čega može da pređe preko ćelijskih membrana i utiče na funkcionisanje samih ćelija. To što kod čoveka možda može, kod riba je evidentirano: nađena je nanoplastika nakupljena u žučnoj kesi, slezini i mozgu.
Plastika se razgrađuje sporo, stotinama godina, što povećava mogućnost da nano i mikroplastika budu progutane, ugrađene i akumilirane u tela i tkiva mnogih organizama.
Danas je čovek izložen najrazličitijom izvorima nano i mikroplastike, kroz različite vrste hrane koja je prethodno akumulirala te čestice. Naučnici su izračunali da čovek, tokom godine dana, pojede najmanje 50 000 mikroplastičnih čestica, a toliko i popije.
Rešenje i zaštitu od mikroplastike neki su videli u spaljivanju plastičnog otpada, koristeći je kao energiju.
Ova metoda ne smanjuje količinu proizvodnje plastičnog materijala, zbog čega se recikliranje plastike smatra efikasnijim rešenjem.
Rešenje ovog problema, kao i drugih ekoloških pitanja, nalazi se u edukaciji stanovništva. Obrazovanje smanjuje otpad.
