Dar skuplji od zlata

Kada je umro Metodije, a Nemci se odmah potrudili da vojnom silom zatru svaki trag slovenske pismenosti iz severnih zemalja, učenicima Solunske braće ostao je još samo jug. Na Balkanu, ispod Save i Dunava, bilo je tada nekoliko država: ogromna Bugarska kneza Borisa, nejaka Raška kneza Mutimira, uzburkana Hrvatska kneza Branimira. Bila su tu i područja naseljena Slovenima pod neposrednom upravom Vizantije, ali su prosvetitelji dobro znali da još ne smeju u njihove episkopije. Računali su sa Raškom i Hrvatskom, s tim da je valjalo sačekati da se u njima ustanovi stabilnija vlast. Za zavet kojem su se učenici posvetili najprivlačnija je bila Bugarska. Ali, njenu vladajuću klasu i dalje su sačinjavali uglavnom neslovenski boljari, o čemu najbolje govore njihova turansko-tatarska imena: Bataj, Sursuvul, Umra, Alogobotur, Ičboklija, Ehač…

Utočište u Bugarskoj
Bugarski knez Boris odlučio je da primi hrišćanstvo, ali se najpre okrenuo Franačkoj, pa neposredno papi u Rimu, i tek na kraju, 864. prihvatio vizantijski obred i kuma, cara Mihaila. Da bi potvrdio svoju posvećenost novoj veri i saveznicima, Boris je morao da pogubi 52 boljara, protivnika Carigrada i Hrista uopšte. Bugarski dvor, međutim, nije imao nikakve želje za bogosluženjem na slovenskom jeziku, iako je znao za rad Ćirila i Metodija. Dvoumio se jedino između latinskog i grčkog, pa je i tu, posle kratkog koketiranja sa papom preko njegovih biskupa, 870. Boris -Mihailo primio episkope iz Carigrada, a sa njima i grčko bogosluženje. U takve prilike dolaze, prognani i pretučeni, učenici Solunske braće, Kliment, Naum i Anđelar. Sa sobom nose glagoljicu, samo za Slovene sastavljeno pismo, i knjige na jeziku slovenskih Solunjana, obogaćenog grčkim i još nekim drevnim jezicima. U nauci je ovaj jezik poznat kao staroslovenski, prvi književni jezik Slovena. U Beogradu ih prima bugarski načelnik Boritakan i šalje Borisu u Preslav. Srednjovekovne legende kažu da su učenici Ćirila i Metodija na bugarskom dvoru primljeni lepo, ali njima nije mnogo verovati. Sastavljačima žitijima obično se nije svađalo sa dvorom, a utiske su mogli da prilagođavaju i sopstvenom pogledu na stvari. Bugarski dvor nije zadržao slovenske prosvetitelje nego ih je poslao što dalje od sebe, u tek osvojene predele oko Prespanskog i Ohridskog jezera do Berata, što bi više ličilo na progonstvo. Glagoljica u Bugarskoj je, naime, morala naići na otpor višeg sveštenstva, grčkog, kao i na vaspitanike vizantijske kulture. "Naslednicima slovenskih apostola nije ostalo druge do strpljiva podvižničkog rada u surovoj prirodi i zahvalnoj ljudskoj sredini", primećuje književnik i kulturni poslenik Milorad Panić Surep. "Na prvom mestu valjalo im je obnoviti sve ono što je propalo u Moravskoj i Panoniji. Okupljaju oko sebe množinu, a legenda kaže, tri i po hiljade učenika. Predaju im veštinu pisanja i upućuju u tajne zamršenih bogoslovskih tekstova. Rad je danonoćan, razdeljen na ljudske skupine i vremenske jedinice… Tu, oko Ohrida i Prespe, slovenska reč je dobila krila koja će je odneti do Dalmacije i Raške, do Trnova i preko Dunava, do Dona, i dalje. Slovenski jezik više se nije dao ni sa čim ugroziti. Ostalo je još pitanje pisma".
Kneza Borisa dotle je na preslavskom prestolu zamenio daroviti Simeon, u isto vreme toliko silan da će se uzdignuti do titule cara. Ojačan, uspeva da se nametne Carigradu, sa namerom da postane savladar vasileusa. Računa da će ga Grci u njegovoj državi čvršće povezati sa svojom ogromnom kulturnom baštinom, ali tako da ga ne pogrče. Zato se na bugarskom narodnom saboru 893. naređuje: zameniti grčke knjige slovenskim, a glagoljicu ćirilicom. Bila je to mešavina prvog slovenskog pisma i grčkog unicijala. Kako je nastala ćirilica, ni do danas nije sasvim razjašnjeno. "Ono što se može izvesti kao pouzdano jest, da su grčka slova silom života odavno bila u upotrebi u Bugarskoj, naročito u njenom istočnom delu preslavu, u privatnoj prepisci, trgovini, administraciji na narodnom jeziku", navodi Milorad Panić Surep. Ljudi su se njima služili jer drugih nisu imali, a arheolozi svedoče i da je takve prakse bilo i u Rusiji, na obalama Crnog mora, na primer. Grčkim alfabetom se služio i sam Simeon jer je školovan u Carigradu. Ali, taj alfabet nije mogao da zadovolji sve osobenosti slovenskog govora; nisu svi slovenski glasovi imali odgovarajuće znake, slova. Svako se snalazio kako je znao i mogao. Takva pismenost je u vreme dolaska učenika Solunske braće već uhvatila korena. Za Simeona i ljude njegovog kulturnog i političkog kruga rešenje se jasno pokazalo. Pre istorijskog sabora neko je morao da dopuni unicijalu, grčko svečano (ustavno) pismo znacima za nepoznate slovenske glasove, a izvor se našao u Ćirilovoj glagoljici.

Pobeda jezika
Time je pobeda slovenskog jezika u književnosti bila potpuna, ali pisma delimična. Uostalom, do pobede ćirilice kao jedinstvenog azbučnog sistema je i moglo doći zato što je dobijena odlučujuća bitka u pitanjima jezika. Nisu, međutim, svi nastavljači dela Ćirila i Metodija bili saglasni sa novim pismom. Mnogi su ostali verni delu svojih učitelja i prenosili su ih dalje na svoje učenike u okviru sveštenog zaveta. "Po makedonskim planinama i dalmatinskim seminarijima još dugo će se pisati glagoljicom", kaže Milorad Panić Surep. "Ali, istorijski razvitak išao je suprotnim pravcem. Danas bismo s mirnoćom objektivna posmatrača mogli reći da je pobedilo prikladnije i prirodnije u svemu, u jeziku kao i u pismu". Delo prvih slovenskih prosvetitelja Solunske braće od temeljne je istorijske važnosti. Zahvaljujući njihovom geniju danas se može čuti reč predaka koja odzvanja iz dubine dvanaest vekova, a u riznicama svoje kulture Sloveni, naročito južni i istočni, pronalaze najvrednija umna, duhovna i književna stvaralaštva. Upravo kako kažu pisci starih žitija, Ćirilo i Metodije su zaista bili "dar veći i skupoceniji od svakog zlata i srebra i kamenja dragog i bogatstva prolaznog".