Još jedna vredna donacija našeg čitaoca i dobrotvora V. A. iz Sidneja, od ukupno pet koliko ih je početkom januara stiglo u Rašku oblast, uručena je nevoljnicima i štićenicima Humanitarnog mosta “Vesti” u ovom delu Srbije. Nakon siromašnih i usamljenih baka Radmile Tošić sa Golije i Danice Veljović sa Peštera radovao se i Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara, žitelj zabitog podgolijskog sela Troštice. I on je dobio 350 australijskih dolara.
Veliko srce
Zajedno sa sestrom Marinom, koja takođe ima zdravstvene probleme, Miloš živi u još nezavršenoj kući od 50 kvadrata koju su mu, dve decenije nakon povratka sa Kosova, na inicijativu “Vesti” i humanitarca Hida Muratovića, izgradili i delimično opremili dobri ljudi, mahom njegovi saborci i naši čitaoci.
Mada se više ne smrzava, ne gladuje i ima gde da se okupa i pogleda televizor, Miloš i dalje živi teško i, pošto zbog bolesti ništa ne može da radi, jedva opstaje u planinskoj zabiti. Zbog strahota koje je preživeo na Košarama, ovaj hrabri branilac Srbije oboleo je od hormonalnih, metaboličkih i psihičkih bolesti i postao totalni invalid. Još nije uspeo da dobije dugo čekanu invalidsku penziju, povremeno prima socijalu od 100 evra kojom ne može ni da se prehrani, a kamoli da plati struju i kupi lekove.
– Posle smrti majke Rose koja je, u bedi i sirotinji, dugo bolovala od karcinoma, pomoć dobrotvora iz Sidneja stigla nam je u pravom trenutku i mnogo nam znači. Deo ćemo potrošiti za lekove, izmirićemo i nešto duga za struju, kako ne bismo ostali u mraku. Ta opasnost uvek nam visi nad glavom. Hvala velikom i humanom dobrotvoru V. A. iz Sidneja, želimo mu dobro zdravlje. Bog neka ga čuva i nagradi njegovu plemenitost i dobrotu – priča Miloš i naglašava da će samo kratko vreme biti spokojan, jer stižu novi računi za struju koje neće moći da plati.
Nemoćan i sam
– I socijala mi je pod znakom pitanja, za koji dan ponovo idem na nekakvu komisiju, a zahtev za invalidsku penziju mi je odbijen. Valjda zato što sam još na nogama i što se, iako otežano, ipak krećem. Da li treba da padnem na postelju, pa da mi država konačno pomogne. Zbog bolesti sam se sa 80, ugojio na 160 kilograma. Nemoćan sam da bilo šta radim i sebe izdržavam – priča Miloš i ističe da je sa Kosova došao kao golobradi mladić, sav u ranama i opekotinama, da zbog sirotinje dugo nije mogao da se leči, da 18 godina nije imao zdravstvenu knjižicu i da je, često se pozajmljujući, svaki lek morao da kupi.
– Tek nakon što su me pre šest godina posetile “Vesti”, Srbija i dijaspora čuli su za moju muku. Omogućeni su mi pregledi na VMA, dobio sam zdravstveno osiguranje, a dobri ljudi i moji saborci sagradili su nam kuću u kojoj sada živimo. Bolje nam je nego ranije, samo je zdravlje nepovratno izgubljeno – žali se Miloš i veli da od države ne traži i ne očekuje mnogo.
Za obuću i odeću
– Valjda sam zaslužio makar i najminimalniju penziju i život bez straha i stresa. Svaka pretnja isključenjem struje, koju trošim samo za tri sijalice, bojler, televizor i veš-mašinu, i svaka nestašica najosnovnijih namirnica za mene je novo uzbuđenje i novi atak na ionako totalno narušeno zdravlje. Sve nade i dalje polažem u moje saborce, koji ne mogu mnogo da mi pomognu, humanitarca Hida Muratovića koji mi je upravo doneo novu obuću i odeću, i dobrotvore iz dijaspore, kojima se i ovom prilikom zahvaljujem za sve što su učinili za mene i moju porodicu – poručuje ovaj hrabri i skromni 40-godišnjak sa padina Golije.
Sanja drugove
Miloš ima teške noćne more, sanja bitke u kojima je učestvovao, napade neprijatelja, bombardovanje položaja, poginule drugove i zapomaganje ranjenih. Često pada u ozbiljne psihičke krize i budi se mokar i potpuno iscrpljen. Kad ostane bez skupih lekova stanje mu se odmah pogoršava.
Dugo Vojska nije ni znala za Miloša, niti mu je bilo šta pomagala. Tek nakon 18 godina patnje i neizvesnosti Miloš je primljen na VMA, gde je dobio prave dijagnoze i gde su mu prepisani najbolji lekovi. Pre četiri godine Vojska je poslala mašine da mu probiju i naspu put do sela, ali su zbog kvara odmah povučene. Tek prošle godine put do Troštica probili su i nasuli novopazarski putari.
