– U dosadašnjoj praksi video sam da se umesto rada u preduzeću mnogo više ceni koliko alkohola možeš da popiješ, koliko partija karata možeš da odigraš za vreme dok si na poslu, koliko nahvataš i neposrednom rukovodiocu preneseš informacija, a ne koliko znaš, koliko radiš i koliko se zalažeš na poslu. Shvatio sam da to nije sredina u kojoj želim da provedem svoj radni vek prećutno podržavajući sve to zbog čega bih se na kraju kajao i pitao se zbog čega sam sve to učinio – napisao je Vulišić.
On je istakao da je u poslednje vreme postao predmet rasprava i ogovaranja od kolega koji su privilegovani u preduzeću.
– Zbog svega toga, svojim poštenim radom, znanjem i umećem, zalaganjem i ponašanjem shvatio sam da ne pripadam takvom radnom i ljudskom okruženju – naveo je dalje ovaj radnik.
Zoran Vulišić je u Fabrici reznog alata radio do 2001. godine kada je iz preduzeća otišao samoinicijativno zbog neispaćenih plata, a na posao se vratio na poziv i insistiranje direktora koji je veoma cenio njegov odnos prema radu i majstorsku stručnost. O Vulišiću u većinskom sindikatu imaju najbolje mišljenje kao čoveku i majstoru.
