Što se lukavstva tog tipa tiče, jedino možda može da mu parira čuveni Mladićev gest kada je generalu Vesliju Klarku na Palama uvalio svoju "ozloglašenu" šapku i gurnuo ga u ralje fotoreportera. Doduše, Ratko nije bio Josip, pa je skupo platio šalu na račun US armije, a i mi s njim, kada se Vesli i bukvalno istresao na Srbiju.
Za razliku od Broza, njegovi naslednici sa ovih prostora idu iz ekstrema u ekstrem. Od Miloševićevog "Srbija se saginjati neće" i Kostićevog "Ješćemo korijenje, ako bude trebalo", koracima od sedam poltronskih milja stigli smo dotle da više ne znamo kome pre da se uvučemo.
Trči u Brisel, juri u Peking, hitaj u Moskvu, nudi se u NATO, brže im noge od pameti. Ajmo, ajde na sve strane, pa gde upalimo. Drago nam je Kosovo, ali bismo i u Evropu, koja nam ga je otela.
Sa zapadnom vojskom smo ratovali, ali šta fali da joj se pridružimo, kad već ne možemo da je pobedimo. Rusi nam, pak, valjaju da nam brane Kosovo, kad smo ga mi već odavno predali.
Ako svuda izvisimo, bar da ne kažu da nismo pokušali.
Pa, je l’ to diplomatija, drugovi?
Jedan moj prijatelj je imao tri (i brojem: 3) švalerke. Plus, logično, regularnu ženu. Dok su ga memorija i koncentracije služili, uživao je ko bubreg u loju. A onda su mu se živci pomešali, pa je počeo da brka Cicu i Jecu, Micu i Dacu. Tako da je trenutno samac.
Otprilike kao Srbija ukoliko se hitno ne opredeli s kim će da živi, jer je švaleracija u međunarodnim odnosima još opasnija nego ona privatna.
Dakle, još se nije ni stišala kolektivna histerija zbog ubistva Francuza Brisa Tatona, čiju smrt su na sav glas oplakivali najviši zvaničnici naše države, a već su u red stali novi/stari kandidati za beogradske ulične table. Nesrećnom navijaču gradonačelnik Đilas je već obećao ulicu, dok je Tolbuhinu, Ždanovu, Birjuzovu i Crvenoj armiji poručio da će popričekati dok se grad malo ne proširi.
Što ne bi pravo ambasadoru Konuzinu, koji mu je odgovorio da je "Rusima trebalo manje vremena da osvoje Beograd, nego vlastima da herojima vrate imena ulica".
Đilas je šamarčinu stoički otrpeo i ostao pri svome. Dok se drugačije ne naredi, mada je za današnje slikanje Medvedeva pred tablama sa imenima sovjetskih maršala, plašim se – dockan.
U vlasti i u njima odanim medijima naglo je vaskrsla ljubav prema ruskom narodu, oličenom u njegovom aktuelnom predsedniku. U tajnosti dostojnoj KGB-a trubači su uvežbavali "Kaljinku", ali im je protokol poručio da je njihovih 100 truba preveliki rizik za bezbednost Medvedeva.
Šuškalo se da će se na televiziji vrteti spot u kome se mlada partizanka strasno zaljubljuje u oslobodioca-crvenoarmejca (baba koja beži na drvo ispala je u montaži), a SPC je predsedniku svih Rusa namenio Orden svetog Save.
(Koji, doduše, nismo dobili samo ja i još jedan iz Čačka).
Ako se ovi naši iz Beograda drže one Lecove "Ex oriente lux, ex očidente luxus" ("Sa istoka svetlost, sa zapada luksuz"), onda – svaka čast na diplomatskoj genijalnosti. Ako se ipak radi o tumaranju gusaka u magli, propade nam belosvetska švaleracija.
