U kom srpskom gradu će se obreti, Danijel Desančić još uvek ne zna, ali sigurno zna da će mu glavni odevni predmet biti uniforma Vojske Srbije.
Ovaj dvadesetdvogodišnji mladić koji je rođen i odrastao nedaleko od Frankfurta dobio je poziv za služenje vojnog roka i sa prvom sledećom klasom (decembarska je odložena zbog gripa) otići će u neku od srpskih kasarni ostvarujući svoju veliku želju da vojničke dane provede služeći zemlji koju oseća kao svoju.
’’Otac Radomir je iz Čokešine, sela kraj Loznice, a majka Sabina je Nemica. Nisam govorio srpski do pre pet godina kada sam počeo da ga učim, jer sam želeo da znam jezik svojih predaka, da mogu da razgovaram sa našim ljudima kad dođem u Srbiju, koju doživljavam i volim kao svoju zemlju’’, priča Danijel.
On dodaje da ga mnogi nisu ozbiljno shvatili, ali da se, čim je stigao poziv za regrutaciju, prijavio u vojni odsek.
’’Voleo bih da vojsku služim u Beogradu, ali mi je zaista svejedno gde ću, svuda će mi biti dobro. Mislim da je lepo kad čovek može da služi svojoj zemlji, a meni je to Srbija. Ne očekujem nikakve privilegije što dolazim iz Nemačke, radiću kako mi se kaže, slušajući sva naređenja pretpostavljenih kao i svaki drugi vojnik’’, kaže Desančić koji nije hteo da služi civilno već hoće da okači pušku o rame.
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 29.11.)
