Kada naši ljudi rasuti širom planete govore o sportu i Srbiji, jedno je sigurno – košarka će uz Đokovića, vaterpoliste, Zvezdu i Partizan sigurno zauzeti posebno mesto i izmamiti širok osmeh.
Zato i ne čudi što mnogi dečaci iz devojčice u dijaspori, sledeći primere i priče roditelja, požele da postanu neki novi Novak, Bogdanović, Jokić… i osete „čar“ tog sportskog šmeka svoje zemlje.
Trojica dečaka Bogdan, Dušan i Jovan Vidaković uspeli su da, iako ne žive u Srbiji, na pravi i zdrav način osete „domaći parket“ i barem na kratko zaigraju za omiljeni klub.
Vođeni tim porodično „sportskim genom“, iskrenom željom i motivom da slede pozitivna iskustva slavnih sportskih sunarodnika, za „Vesti“ su podelili svoje novo iskustvo.
– Jedva čekamo da počne – skoro uglas kažu mladi košarkaši dok se sa novim drugarima iz škole košarke Partizana u O.Š. “20.oktobar” polako pripremaju za trening.
Dok čekamo da “sve počne”, saznajemo da je košarka od malena sastavni deo života trojice braće rođene u Nemačkoj. Zaljubljeni su u NBA i Partizan, a prate i poštuju Zvezdu, u kojoj bi na sledećem raspustu takođe voleli da se oprobaju i na taj način zaokruže priču sa “Večitima”.
Kako je pandemija koronavirusa u Nemačkoj „blindirala“ sve, pa i sportske klubove, ali i javne terene, za jedanaestogodišnjeg Bogdana, trinaestogodišnjeg Dušana i petnaestogodišnjeg Jovana Vidakovića, redovan trening postao je nemoguća misija. Tako je raspust koji provode u Beogradu bio idealna prilika da „obuku dres“ srpskog kluba, uporede način pristupa košarci u Srbiji i Nemačkoj i steknu dragoceno iskustvo.
I zaista, najmlađi Bogdan prvi je istrčao na parket naizgled skromne hale u kojoj su poslednjih 30 godina stasavale legende srpske i jugoslovenske košarke. Zagrevanje, vežbe, taktika, tehnika, uz malo košarke i mnogo truda i znoja pratio je instrukcije trenera.
– Košarka mi je omiljeni sport zbog tate. On voli košarku i zbog njega sam je i ja zavoleo. Treniram dve godine u Frankfurt Skajlajnersu, a omiljeni igrač mi je Bogdan Bogdanović. Ovde je sve dobro, mislim da su kao ja, mada možda malo bolji – iskreno objašnjava Bogdan.
Braća, Dušan i Jovan imali su nešto teži zadatak sa starijom grupom. Bez obzira na to što je u Nemačkoj, kako kažu, drugačiji pristup treningu, nisu zaostajali za vršnjacima, a jedna stvar ih je potpuno iznenadila – u Srbiji ko izgubi radi sklekove!
– Ovde je teže nego u Nemačkoj! Oni ne rade ovoliko sklekova! – iznenađeni su dečaci. – Igram već dve i po godine. Počeo sam da igram i toliko zavoleo košarku da nisam mogao da prestanem. Ovde je drugačije nego u Frankfurtu. Mnogo je teže. U Nemačkoj više šutiramo. Ovde je sve mnogo više fizički zahtevno. Mislim da se u Evropi igra lepo i da je košarka dobra, ali ja više volim NBA i omiljeni košarkaši su mi Dža Morent i Lebron Džejms, a Luka Dončić i Nikola Jokić od igrača sa naših prostora. Drugari su ovde dobri i nisu tako bezobrazni kao u Frankfurtu i lepo su me prihvatili – prenosi svoje utiske Jovan.
Srednji brat Dušan sa odobravanjem klima glavom:
– Utisci su bolji nego u Nemačkoj. Trening je bio teži jer u Nemačkoj samo bacamo, ovde radimo tehnički i sve je kompletnije i sadržajnije, a drugari su me baš lepo prihvatili kao da sa njima dugo treniram. To mi se sviđa.
I dok bi u mnogim zemljama, posle sličnog treninga, svako odmah krenuo sa roditeljima svojim putem, u Srbiji je drugačije. Posle celovečernjeg treniranja, mama i tata su morali dobro da se načekaju.
Bogdan, Dušan i Jovan nisu izlazili iz svlačionice. Razlog? Druženje. Kako su se odmah uklopili sa svojim vršnjacima. Usledila je razmena iskustava i kontakata, a brzo su dobili i nadimke, Bogi, Dule i Joca. Gostoprimstvo domaćina Partizana je bilo utoliko veće, jer je „Joca“ narednih dana trenirao sa starijom grupom petnaestogodišnjaka na obostrano zadovoljstvo.
Svako može da se oproba
Trener “pionira” Aleksandar Dragićević objasnio je da je Partizan otvoren za sve:
– Imamo selekcije pratećih mlađih pionira, mlađih pionira, pratećih pionira, pionira, pratećih kadeta, i juniora. Svako može da se javi i dođe na probni trening kod nas. Politika kluba je takva da niko nije odbijen. Znači klubu jer ne želimo da propustimo niti jedno talentovano dete, a sigurno je da znači i dečacima. Sama činjenica da smo ugostili trojicu naših dečaka koji žive u Nemačkoj je potvrda mojih reči da su svi dobrodošli. Oni ovde vide gde su u odnosu na ovu generaciju u Srbiji, upoznaju se sa sistemom rada. Ono što sam imao priliku da vidim jeste sasvim solidno.
Legendarna hala O.Š. “20. oktobar”
Malo je poznato da su u sportskoj sali ove škole stasavale najveće zvezde jugoslovenske i srpske košarke.
– Košarkaški klub ovde održava treninge preko trideset godina, a kada je reč o legendama košarke koje su ovde trenirale, sve je krenulo od Kićanovića i Praje. Nekoga ću da zaboravim, mislim da su tu bili i Saša Đorđević, Željko Rebrača, Kosta Perović… Znam sigurno da su Vanja Marinković, Filip Petrušev i Mario Nakić ovde trenirali – objasnio je trener Dragićević.
Trening sa kadetima
Tokom nekoliko dana treniranja, porazgovarali smo i sa trenerom kadetske ekipe Partizana Đorđem Bjelobabom.
– Što se tiče talenta i dece, toga je bilo i toga će biti. Nastojimo da obezbedimo deci pravilan razvoj, stručan kadar, dobar sistem i pravi put do nekih „izlaznih“ generacija. Održavamo kontakte sa svima, želimo da nađemo najbolje što Srbija ima. Izuzetno je važno što su Dule, Joca i Bogdan trenirali sa nama. Oni su primer za svu našu decu koja odrastaju u dijaspori. Deca treba da znaju odakle su, da osećaju pripadnost, da znaju da mi nismo zaboravili na njih i da su dobrodošli čak i u najveće klubove Partizan, Crvenu zvezdu, Megu i sve naše klubove.
– U klubu smo radi uvek da svima pružimo priliku i zbog toga mi je izuzetno drago da imamo kontakt sa našom dijasporom koja, i te kako, bitna i često u Srbiji ne shvatamo koliko je značajna.
– Videli smo i u fudbalu i u košarci da dosta naših ljudi iz Austrije i Nemačke igraju za njihove klubove i reprezentaciju, a mi nismo ranije imali „sluha“ i prilike da ih vidimo ovde na delu, realno u njihovoj državi.
Srpska škola
– Prva i najvažnija stvar koju imamo ovde, mi treneri, ali pre svega, deca je entuzijazm. Kod nas, možete da izađete na ulicu u bilo koje doba dana i videćete ljude od 5 do 55 da su na nekom terenu za basket. Što se tiče načina rada i treninga, izdvojio bih takmičenje. I kada radimo šut, ili bilo koji drugi element, koristimo takmičenje kako bi sve bilo zanimljivije i kvalitetnije.
