Iako je 1980. godine Tito umro, Štafeta mladosti je nastavila da ide iz ruke u ruku hiljada mladih ljudi od Triglava do Đevđelije, samo pod drugačijim nazivom “I posle Tita – Tito”, uz zakletvu Jugoslovena da će istrajati na njegovom putu i negovati bratstvo i jedinstvo. Nošenje štafete trajalo je do 1987. godine.
Jedini put kada maršal nije prisustvovao predaji štafete na stadionu JNA, dogodio se 1978. godine, kada mu je uručena na Brionima. Sledeće 1979, Tito je poslednji put prisustvovao proslavi 25. maja, a štafetu mu je predala studentkinja iz Prištine Sanije Hiseni, obrativši se i na albanskom i na srpskom jeziku. Ova Albanka je sada lekar i živi u Kanadi. Naredne godine, 4. maja, Tito je umro, a štafeta se nalazila na putu u Hrvatskoj, pa je preneta i položena na njegov posmrtni odar u Skupštini SFRJ. Nakon njegove smrti, sve je nastavljeno sa zakletvom Jugoslovena da će istrajati na Titovom putu, a štafetu je primao tadašnji predsednik Saveza socijalističke omladine.
Poslednja štafeta krenula je simbolično sa Triglava, a mnogi smatraju da je poslednja proslava Dana mladosti najavila raspad Jugoslavije, a poslednje nošenje štafete pratile su neverovatne situacije. Sve je počelo štafetom u obliku falusa i kopijom nacističkog plakata…
Dizajnerski studio Novi kolektivizam iz Ljubljane prijavio se na tadašnji savezni konkurs za idejno rešenje štafete i plakata Dana mladosti i – pobedio.
Njihov plakat bio je kopija nacističkog plakata Nemca Riharda Klajna, na kojem arijevac drži zastavu sa kukastim krstom. Njega su zamenili petokrakom, a zastavu jugoslovenskom trobojkom i uklonili preostale simbole Trećeg rajha, a nemački orao zamenjen je golubicom.
Urađena je od pleksiglasa, sa osam kapi krvi, gledano iz današnje perspektive, mogle su da nagoveštavaju početak krvoprolića na ovim prostorima. Bila je urađena u obliku kupe, a trebalo je da stoji na držaču u kojem se nalazila video-kaseta sa porukom, držač je trebalo da se oslanja na četiri nogice, a čitava kompozicija da stoji na postolju u obliku SFRJ. Ne samo da je bila veoma nezgodna za nošenje, već je zbog te četiri nogiće mnoge podsećala na hoklicu. Cilj je bio da se omalovaži sam događaj, ali je štafeta nekako na jedvite jade stigla do Beograda.
Kozaračko kolo i rokenrol
Slet 1987. godine je izvelo 5.500 učesnika, pod simboličnim nazivom “Upalite svetlo”. Poslednji nosilac štafete bila je Rajmonda Brošaj, učenica iz Gnjilana. Bilo je i problema sa scenarijem jer je, između ostalog, pesma Đorđa Balaševića “Taj orkestar stari, pojma nema u stvari”, nekoga asocirala na Predsedništvo SFRJ. Rajmonda je predala štafetu “prvom omladincu” Hašimu Redžepiju. Zaigralo se i poslednje Kozaračko kolo. Štafeta je stigla i na rok koncert u Halu Pionir pozdravljena gromkim aplauzom i muzikom grupa Leb i sol, Džakarta, Zana, Valentino.
Poslednji slet, ali bez štafete, održan je sledeće 1988. godine. Narednih par godina na dan 25. maja održavani su besplatni koncerti za omladinu na trgovima, a onda je i to prestalo.
Bez kazne
Krajem februara 1987. čitalac beogradske “Politike”, inženjer Nikola Grujić novinama poslao pismo u kojem upozorava na sličnost između Klajnovog naci rada i plakata Novog kolektivizma. Svima je neverovatno kako autori nisu završili u zatvoru.
