Te, sad već daleke 1958, Zvezdinu kuću su pohodili setni ljudi. Igrači, navijači, treneri, sekretarice u Društvu i brojne kolege sportisti, nisu mogli da veruju da je došlo vreme da "prvoborci" prvotimci koji su u klubu od osnivanja, polako i neumitno završavaju igračke karijere. Znali su, to mora doći, ali eto, njihov Bata Stane, Balija, Ambasador – više neće istrčati na teren.
Beše 17. avgust. Jedna briljantna karijera se završavala. Branko Stanković je s osmehom u uglu usana gledao klupske drugove. Skroman ispraćaj, buket cveća, govor kroz hrapavo grlo i stisak ruke. I to je sve. I šta ćete više. Kako opisati one silne utakmice, one nezaboravne dane! Kako u dahu spomenuti, a ne preskočiti neki važan detalj iz 495 susreta koliko je odigrao za klub, uvek visok, uspravan, dostojanstven, stamen i beskompromisan. Uvek gospodin čiji je dred ostajao čist i ispeglan i na najvećim kaljugama od terena.
– Strog i pravičan. Rajko je bio kapiten, a Bata Stane zakon – nije krio ni Šekularac, koji na pomen Stankovićevog imena uvek prvo počeše obraz koji je brideo od šamarčine koju mu je stariji saigrač "zalepio" kad je jednom terao šegu, pa preterao. Šeki se nikad nije naljutio, priznao je krivicu. I uvek bi dodao: – A, kad je postao trener Zvezde, mene je tražio za prvog pomoćnika.
Sa četiri titule i dva trofeja u Kupu, Stanković je bio jedan od najtrofejnijih Zvezdinih igrača stare garde. A, tek je u jugoslovenskoj reprezentaciji! Plavi dres je nosio 61 put, postigao tri gola, učestvovao na dva Svetska prvenstva (1950. i 1954) i osvojio dve srebrne olimpijske medalje (London ’48. i Helsinki ’52).
Jedna karijera se završila da počne druga, takođe trofejna. Stanković se otisnuo u trenere, Vojvodini doneo šampionsku titulu, bio pomoćnik selektoru Mitiću u pohodu na finale Kupa nacija, Zvezdi doneo tri titule i dva Kupa i prvo evropsko finale, u čuvenoj sezoni 1978/79!
