Teheranska konferencija, sastanak Ruzvelta, Čerčila i Staljina, čija je tema pored drugog bila i sudbina Jugoslavije, započela je na današnji dan 1943. pre osam decenija.
Bio je to prvi sastanak “Velike trojke”, kako se govorilo. Prethodni pokušaj da se sastanu u Kairu, nije u potpunosti uspeo. Iako je Staljin bio životno zainteresovan za međusobni dogovor, postojao je problem njegove uzdržanosti, blago rečeno, kada je trebalo koristiti vazduhoplove.
Otuda je sastanak u Kairu pre svega za temu imao problematiku Dalekog istoka, odnos prema Japanu i Kini, dok su ključni problemi i dalja strategija na prostoru Evrope raspravljani u Teheranu.
Iran je prethodno okupiran od strane Britanaca i Sovjeta, tokom avgusta/septembra 1941. Prevashodni cilj je bio uklanjanje nemačkog uticaja koji je do tada postojao u toj zemlji, pošto je vladar Reza šah Pahlavi bio neskriveno nacistički orjentisan. Čak i novo ime te zemlje, namesto ranijeg Persija, bilo je rezultat takvog stava, Iran je trebalo da znači zemlja Arijevaca. Okupatori su ga primorali na abdikaciju septembra 1941. i proterali, a na presto je doveden njegov sin Muhamed Reza Pahlavi. Takođe, važno je bilo da se spreči da iranska nafta bude dostupna Nemačkoj.
Cilj “Velike trojke” prilikom sastanka u Teheranu bio je usaglašavanje daljih poteza. Kodno ime konferencije je inače bilo “Eureka”. Prevashodna namera Staljina bila je da zapadni saveznici otvore u Evropi drugi front, kako bi sovjetski prostor bio bar unekoliko rasterećen. Valja pritom pomenuti da je pregovaračka pozicija Staljina, u tom trenutku, bila vrlo dobra. Teheranskoj konferenciju su prethodile velike pobede Crvene armije tokom Kurske bitke (jul/avgust 1943). Druga dva sagovornika su otuda, čini se, u Teheranu bila u izvesnom smislu popustljiviji pregovarači. Naravno, sva trojica su imala posebne vizije i otuda zahteve.
Usaglašeno je da će zapadni saveznici otvoriti drugi front, što će biti realizovano operacijom “Overlord”, dakle iskrcavanjem u Normandiji juna 1944. Iako je prvobitni dogovor podrazumevao iskrcavanje u maju. Staljin je pritom obećao dodatni pritisak na Nemce tokom iskrcavanja u Normandiji, što je i ostvareno operacijom “Bagration”.
Usaglašavanje delanja saveznika protiv Nemačke postojalo je počev od sporazuma London Moskva od 12. jula 1941. Ostaje međutim činjenica da su postojale bitne razlike u konačnim ciljevima. U tom smislu, u Teheranu se izgleda dogodilo značajno izlaženje u susret zahtevima Moskve.
Iako se tada dogodio prvi sastanak “Velike trojke”, Čerčil i Ruzvelt su se u međuvremnu viđali u više navrata, pet puta u Severnoj Americi i dva puta na tlu Afrike. Čerčil se takođe dva puta prethodno sastajao sa Staljinom, u Moskvi.
I za Britaniju i za Sovjetski Savez, u to vreme, materijalna podrška SAD bila je životno pitanje.
Osim otvaranja drugog fronta u Evropi, na konferenciji su razmatrana brojna druga pitanja.
Staljin i Ruzvelt pritiskali su pritom Čerčila da prihvati Normandiju, što je na kraju i uspelo. Usaglašeno je da će “Overlord” biti dopunjen iskrcavanjem u Francusku i sa juga (operacija “Dragon”), kako je i bilo. Pominjano je i moguće iskrcavanje na severu Jadrana, kako bi se brže nastupalo put Beča. Sve sa ciljem razvlačenja nemačkih trupa. Bila je to Čerčilova zamisao koja nije realizovana.
Staljin je pristao da uđe u rat protiv Japana, što je od njega traženo, ali tek pošto Nemačka bude poražena. Tako je na kraju i bilo.
Razmatrano je pitanje Irana i Turske, sa idejom da te zemlje stupe u rat protiv Nemačke, pre svega Turska. Obećavano je moguće proširenje Turske. Mislilo se na Dodekanez, do tada italijanski, ali etnički grčki. Predsednik Turske Ismet Ineni je to, pod pritiskom i obećao, ali je to učinio tek februara 1945, formalnom objavom rata. Istina, odnose sa Nemačkom je prekinuo ranije, avgusta 1944.
Zapadni saveznici su pristali na reviziju granica Poljske. Od te zemlje su oduzete teritorije istočno od Bresta, u korist Sovjetskog Saveza, ali je proširena na zapad do linije Odra Nisa, što je konačno precizirano tek u Potsdamu 1945.
Prihvaćeno je takođe da baltičke zemlje Letonija, Estonija, Litvanija budi uključene u Sovjetski Savez. Ruzvelt je pritom tražio saglasnost tamošnje populacije, što je Staljin prihvatio. Odbacio je međutim strane posmatrače prilikom izjašnjavanja, kako je i bilo.
Ruzvelt je predočio ideju obrazovanja potonje Organizacije Ujedinjenih nacija, kao zajednice država koja bi nadalje usaglašavanjem predupredila krupne ispade u međunarodnim odnosima.
Usaglašeno je takođe da Nemačka nakon konačnog poraza treba da bude kažnjena i teritorijalno podeljena. U tom smislu, zanimljivo je da je Staljin u jednom trenutku predložio da 50 do 100 hiljada nemačkih starešina bude streljano. Pošto su Ruzvelt i Čerčil reagovali užasnuto, Staljin je to potom predstavio kao šalu.
Što se prostora Jugoslavije tiče, egzaktno je dogovoreno da će se nadalje pomagati samo Jugoslovenski partizani, dakle NOVJ, i zalihama i vojnom opremom, misijama, i na druge načine. Puna saveznička podrška od tada pripala je njima, dok je Mihailovićeva JVuO odbačena. Po Čerčilovim podacima NOP je u toj fazi zadržavao na terenu 21 nemačku diviziju, što je Staljin tumačio kao preterano. NOVJ je dakle tada konačno prihvaćena kao saveznička snaga. Ostaje činjenica da je jedino Britanija u to vreme precizno poznavala situaciju na terenu u Jugoslaviji, odnosno raspolagala je sredstvima koja su to omogućavala, pošto je tamošnjim stručnjacima uspelo da potpuno provale nemački sistem veza.
Odluke donesene na Teheranskoj konferenciji, odredile su, za niz potonjih decenija, sudbinu niza zemalja Srednjeistočne Evrope, bilo je naime jasno da će prostor koji zaposednu sovjetske trupe ostati zona Moskve, iako tada preciznog zaključka u tom smislu nije bilo, govorilo se o sferama uticaja.
Šta bi sa Besarabijom, koju su sovjeti takođe okupirali kada su Poljsku podelili sa Nemačkom? Dobro je što je zapamćena i prva zajednička operacija saveznika i SSSR u sprečavanju Nemačke da zaposedne izvore nafte u Persiji / Iranu. Ipak, preterano je prepisivati komunističku ideologiju iz 1945. povodom “priznanja” partizana. Odličeno je dda pošalju misije i kod partizana i da ubuduće i oni dobijaju pomoć u novcu i oružju, sanitetskom maaterijalu, gorivu… a da se Kraljevini ne upućuje matrijallna, već samo politička podrška. Do preloma će doći tek krajem februara 1944. kada je Čerčil izgubio nevre zbog predovora SSS i Nemačke o separatnom miru (koji će prestati tek polovinom avgusta 1944. kada se Molotov ne bude odazvao na poziv Ribentropa na novi sastanak u Svedsku), a Staljin širio propagandu protiv Kraljevine Jugoslavije. Svi dokumenti sa Teheranske konferencije su javno dostupni i mogu se skinuti sa sajta britanskog Arhiva u Keju, i što je još važnije – besplatni su.
ŽIVELA EVROPA, ŽIVELA AMERIKA! ŽIVELA SRBIJA, EVROPSKA NATO SRBIJA, ŽIVELA EVROPSKA UNIJA SA SRBIJOM U NJOJ. EVROPSKA NATO SRBIJA, KONAČNO SVOJA NA SVOME MEĐU SVOJIMA.