– Pred Božić, posle Svetog Ignjatija, 2. januara, kuća se prala, brisala, čistila, a posuđe, naročito bakarno obavezno se pralo, da blista! Božićni post bio je obavezan za sve nas u kući – počinje priču o Božiću u Vranju Marjan.
Na Badnji dan u svitanje se odlazilo u šumu po Badnjak. Sakupili bi se po petnaestak i sa sekirom na ramenu pošli put brda Goliča, uz Sobinsku reku.
– Vodile su nas starije komšije, sekli smo mlada hrastova ili cerova drva. Drvo se pri dnu posipalo crnim vinom, pšenicom, a onda se trudilo da se iz tri zamaha obori na zemlju. Prvi zasek bio je sa istočne strane. Neko bi izustio "Oče naš", a završavali smo svi: "U ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin!" – kaže Marjan.
Vraćali su se pre podneva. Grančicama su kićena ulazna vrata.
Otvorena kapija
– Na Božić je kućna kapija bila širom otvorena. Prvi bi, naravno, dolazio položajnik. Obavezno je bilo da po neko iz svakog domaćinstva ode na službu i uzima naforu za svoju porodicu. Nakon povratka iz crkve, hodočasnika su svi ukućani ljubili – ističe Marjan.
– Majka je sa nanom sve brižno pripremila. Bilo je česnice sa srebrnom parom, pogače, punjene paprike, ribe, raznih pita, salata, jabuka, oraha, kestenja, bundeva.. Pre večere izašli bismo svi iz kuće. Najstariji bi uzeo badnjak i unosio ga u sobu. Za njim, ostali su nosili po malo slame i pšenice. Tri puta bismo obišli trpezu, koja se postavljala na podu, na slami. "Pili, pili", čuo se deda Kostin prodoran glas. "Piju kvak, piju kvak", oponašali smo piliće i ostavljali slamu i pšenicu. Potom bi otac uzeo grančicu, otvorio vrata šporeta i džarao po vatri. Čulo se nazdravljanje: "Koliko iskrica, toliko zdravlja, Bože daj, koliko varnica, toliko para"… Nana bi okitila grančicama badnjaka ikonu Svetog Đorđa ispod koje je gorelo kandilo. Otac bi prišao trpezi i upalio voštanu sveću, ukrašenu asparagosom. Otac bi presekao hleb, u vidu krsta i crvenim vinom iz čaše potopio. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo "Oče naš". Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili. "I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera", govorio je otac. "Daj, Bože, daj, Bože", uzvratile bi nana i majka. Tada bi nastalo lomljenje česnice. Prvo za kuću, dedu, nanu, oca, majku, sestru i na kraju za mene – priča Marjan.
Sve što bi ostalo od jela i pića nije se sklanjalo sa trpeze. Tako bi se dočekivao sutrašnji najradosniji dan – Božić! Božićno jutro sa najvišom znatiželjom dočekivala su deca zbog poklona Božić Bate koji su ih čekali pored očišćenih čizama i cipela.
Ujutru, u dvorištu, potpaljivana je vatra na ognjištu. Spremao je sač i vršnjik u kome su se pekle pite gužvare, na masti, sa sirom i potom peklo prase. Po kućama su paljene sveće i kandila, a uz to kuće su i kađene tamjanom. Pre ručka, pred kućnom ikonom se čitala molitva.
– Osim posete između kumova, na dan Božića nije bio običaj da se ide u goste. Drugog dana Božića išlo se u posete. Služilo se domaće vino kominjak, grejana rakija dudovača ili praskovača uz meze, naravno. Predveče došla bi dva muzikanta sa ćemanima, odsvirali bi nekoliko kola i pesama i odlazili. Do devet sati nekako su se svi uzdržavali, čulo se samo zveckanje čaša i po koji otegnuti uzdah: "Oh, oh, oh"…
A, onda kao da bi popucalo nešto njihovo, iznutra, raskopčavali bi uštirkane bele košulje i krenule bi pesme, seća se Marjan.
– Čule su se pesme: "Ah, moj doro, dobri doro", "Gorom jezde kićeni svatovi", "Slavuj pile, ne poj rano"… Obavezno bi neko od starijih recitovao Mitkin monolog iz "Koštane", onaj deo kada odlazi na groblje pobratimu sveću da zapali. Deda bi oborio pogled da neko slučajno ne primeti suzu koja je pretila kao orah da padne na patos – završava priču o Božiću Marjan Mišić.
