Jutra u Adani su bila prožeta dvostrukim osećajima. S jedne strane, budući da je dvočasovna vremenska razlika u odnosu na Srbiju, bilo je izazovno ustajati u 6.00, što znači, u 4.00 po našem vremenu. S druge strane, kako smo bili smešteni u hotelima sa čijih prozora su se pružali fenomenalni pogledi na orijentalni grad, napori su bivali vrlo brzo nagrađeni spektakularnim prizorima. Okolinom u jutarnjoj izmaglici dominira moćna reka Sejhan kao vodeni tok bogova, a kraj nje monumentalna džamija Šabanči, najveći islamski hram u Turskoj.
Arheološki muzej
Dani su, sem pogledom na orijentalnu stvarnost, počinjali i ukusnim, iako za srpske standarde, ranim obrocima. Za doručak smo uživali u ovčjim i bivoljim sirevima, ćuretini, maslinama i đevreku, omiljenom pekarskom proizvodu ovog podneblja. Kalorična hrana je, reklo bi se, bila neophodno gorivo za intenzivan, ali ne i prenatrpan raspored putovanja. Drugi dan je imao jasan plan. Prva destinacija bila je Arheološki muzej u Adani. U njemu smo pošli na put kroz istoriju Adane od najstarijih dana, sa posebnim naglaskom na Hetite i njihovu zaostavštinu. Tu smo se uverili da Turci naročitu pažnju posvećuju ne samo sabljama, kopljima i replikama korišćenih ratnih dvokolica, a koje su meni bile interesantnije nego mojim kolegama, već i ogrlicama, nakitu i novčićima korišćenim kad ovo mesto još beše mlado. Istorija pulsira na svakom koraku, u gradu koji kao da je tu od početka vremena.
Značaj religije
Obilazak grada u kom se i danas gotovo u istoj meri oseća turski i arapski uticaj ne bi bio potpun bez obilaska džamije. Posetili smo Veliku džamiju Adane. Boravak u islamskoj bogomolji, izgrađenoj 1541. godine, još jednom me je uverio u značaj koji religija ima za ovdašnji narod. Ova bogomolja je, sve do izgradnje Šabanči džamije, bila najveća u Adani, a sadrži i medresu, kao i mauzolej.
Jedna od, reklo bi se, nevažnijih stvari oko samog verskog objekta koji pleni lepotom i starinom, a koja mi je privukla pažnju, bila je dovitljivost starih majstora zidarstva, odnosno, način na koji su se izborili sa insektima koji su, neminovno, svoje mesto tražili i pod kupolama ovog monumentalnog zdanja. Elem, oni su u zidove džamija ugrađivali ljuske nojevih jaja jer, navodno, od mirisa koji one emituju, beže svi insekti. Čak i danas, u ovim delovima Turske postoji to verovanje, pa smo kao posetioci imali priliku da vidimo jedno takvo, svojevrsnu “čuvarkuću”.
Sulejmanova soba
Turci se vrlo pažljivo odnose prema svojoj istoriji. To se vidi i po tome što u knjigama o znamenitostima Adane stoji da su u Velikoj džamiji boravile dve izuzetno važne ličnosti ove zemlje.
Jedna je Mustafa Kemal Ataturk, vođa Mladoturske revolucije i otac moderne Turske, a drugi Sulejman Veličanstveni, jedan od najvećih sultana koje je iznedrilo Osmansko carstvo. Sultan je u jednoj od kula kraj džamije imao i svoju sobu koju smo mogli da vidimo. U sobi se nalazi i ulaz u skriveni tunel koji vodi do drugih prostorija u bližoj i daljoj okolini džamije.
Kafa i mandarine
Obilazak džamije, tog iskonskog i jedinog centra turskih kasaba, upotpunjen je ugodnim ispijanjem domaće kafe u vrtu bogomolje, smeštenom oko česama na kojima muslimani peru telo, spremajući se za molitvu. Naši domaćini su, kao neobičnu vrstu posluženja, izneli mandarine. Tako smo, na niskim, tradicionalnim stolicama, nekoliko sunčanih sati proveli u vrtu džamije, upijajući arije ovog neobičnog mesta.
Nove navike
U vrtu džamije vreme je proteklo u znaku razgovora o običajima zemalja iz kojih smo doputovali u Adanu, ali i onih u Turskoj. Tako smo saznali za promenu u navikama Turaka koji danas u neuporedivo većoj meri uživaju u crnom čaju nego u domaćoj kafi koju piju u posebnim prilikama. Jedna od njih je, recimo, veridba, odnosno prilikom upoznavanja familija budućih mladenaca.
Crni čaj je nekada bio rezervisan za više slojeve društva, ali se vremenom to promenilo, te je postao prijemčiviji za običan svet. Jedan od razloga je i taj što se neuporedivo lakše priprema od crne kafe, naročito za veći broj osoba. Crna kafa više nije toliko čest napitak kao ranije.
