U Berlinu je obeležavanje Vidovdana počelo još prošle nedelje, a prva priredba učenika dopunske škole na srpskom jeziku posvećena tom prazniku održana je u Crkvi Sveti Sava na Vedingu. Učiteljice Marija Aleksić i Mirjana Stefanović, učinile su sve da se okupe deca željna ćirilice i na najbolji mogući način, do sada stečeno znanje predstave kroz pesme, muziku i recitacije. Priredba je usledila posle liturgije koju su služili vladika Grigorije i protojereji stavrofori Radomir Kolundžić i Veljko Gačić, posle koje su se deca i pričestila. Program u svečanoj crkvenoj sali vodila je učiteljica Marija Aleksić, koja je zaista umela da osmisli program i animira decu da ga sa velikim interesovanjem i radošću izvedu pred publikom.
Među onima koji su učestvovali u programu bili su brat i sestra Luka i Anastasija Milenković koji u porodici i kroz dopunsku školu na srpskom jeziku nastoje da održe živu vezu sa našom tradicijom. Anastasija ide u peti razred i već tri i po godine svira violinu, dok petogodišnji Luka ima malo veće ambicije i želi da nauči da svira i violinu i harmoniku,
Anastasija nam saopštava koji je njen udeo bio u realizaciji ove lepe priredbe:
– Na violini sam svirala “Razgranala grana jorgovana”, a recitovala sam pesmu “Bliži se bliži leto”. Violinu sviram tri i po godine. Inače, moj tata svira gitaru, a deda i svira i peva. Ja sam ipak violinu naučila da sviram od učiteljice. Planiram da i dalje sviram, budem sve bolja u tome i jednog dana da se time profesionalno bavim – kaže Anastasija i dodaje da se sa našom decom, druži u srpskoj školi, na folkloru, ali i van toga.
Dodaje i da voli da idem u Požarevac, gde su joj babe, dede i ostala rodbina, a tamo najviše voli da se igra sa drugaricom Nevenom.
Njen mlađi brat, petogodišnji Luka Milenković, prenosi svoje važno predškolsko iskustvo, kada je nastupio, rame uz rame sa školskom decom.
– Danas sam pred publikom recitovao molitvu pred spavanje “Legoh spati”. Još ne znam da čitam, ali sam pesme učio od mame i tate. Takođe znam i “Očenaš”. U budućnosti želim da naučim da sviram violinu i harmoniku – ambiciozan je Luka.
On ima i mlađu sestru Magdalenu koja je ušuškana u tatinom krilu posmatrala priredbu i nastupe Luke i Anastasije.
Njihova majka Julija kaže da deca bila izuzetno vredna.
– Mi roditelji možemo da budemo ponosni na njih. I ovde, u stranoj zemlji, oni se toliko trude i daju svoj mali doprinos i očuvaju svoj jezik i kulturu. Luka još ne ide u školu, ali je uspeo da izrecituje jednu pesmu, a Anastasija je svirala. U Berlinu smo šest godina, došli smo iz Požarevca. Ja sam farmaceutski tehničar, ali se uglavnom bavim decom. U Požarevac odlazimo kada god možemo, da bi deca održala kontakt sa babama, dedama i svojim zavičajem.
Oca Stefana Milenkovića, koji je zdravstveni radnik, angažovanje dece na polju muzike, podseća na njegovo muzičko iskustvo u Požarevcu, kada je sa drugarima izvodio bogat repertoar rok-muzike nekadašnje Jugoslavije. Njegov otac je takođe svirao, ali i pevao.
U raznovrsnom programu čule su se pesme, poput “Ječam žnjela” u izvođenju Natalije i Emilije Stojilković, recitacije i bogat muzički opus. Đaci su svirali saksofon, klavir, gitare i svojim talentom, znanjem i umećem uveselili sve prisutne goste.
Nikolija spremna za nastup
Priredbi je prisustvovala i Bojana Denić, sa ćerkama, Nikolijom i Sofijom. Osmogodišnja Nikolija pohađa srpsku dopunsku školu, ali ovoga puta nije učestvovala, jer je njen nastup tek sledeće nedelje. Bojana o tome navodi:
-Nikolija se priprema da odrecituje jednu pesmu, zajedno sa još jednom učenicom. Ona od četvrte godine ide na folklor u Zlatni opanak i javni nastupi joj nisu strani. Sofija ima tek dve godine, i nadamo se da će za koju godinu uspešno startovati i u srpsku i u nemačku školu. Već 12 godina živim u Berlinu, dosla sam iz Vranja, dok mi je suprug ovde rođen. Ipak smo se upoznali u Srbiji, njegov tata je iz Kosovske Kamenice, majka iz Severne Makedonije, ali su do dolaska u Berlin živeli u Smederevu. Ja za sada ne radim, jer sam domaćica, koja se pored domaćinstva brine i o dvogodišnjoj Sofiji. Suprug radi u agenciji za promet nekretnina. Svake nedelje idemo u crkvu, a u Srbiju, dva puta godišnje, na odmor.
Purići budući đaci
Porodica Purć je u punom sastavu prisustvovala priredbi, pre svega da podrži desetogodišnju Emiliju u njenom nastupu, kao i njenu želju da posle završenog četvrtog razreda u nemačkoj školi, krene i u srpsku dopunsku školu. Emilija o tome kaze
– Idem u četvrti razred u nemačkoj školi i danas sam kao gost učestvovala na priredbi. Moj zadatak je bio, da na klaviru odsviram Etidu u C duru. Inače, klavir sviram već dve i po godine. Imam drugarice u školi a i van škole sa kojima mogu da pricam srpski. Rado odlazim sa mamom i tatom na odmor, posebno kod babe i dede u Prijepolje, a takođe i u Trebinje, gde imam i drugarice.
Njen mlađi brat Aleksandar dodaje:
– Imam pet godina, žao mi je što i ja nisam učestvovao na priredbi. Volim sa mamom, tatom i sestrom da idem na more, a i u Trebinju kod babe i dede nam je mnogo lepo.
Njihova mama Tatjana dodaje da Emilija već dobro priča srpski.
– Naučila je uz mene i supruga, pa joj kasniji polazak u srpsku dopunsku školu neće teško pasti. Ja sam rođena ovde, a moji roditelji su došli iz Trebinja. Radim kao ekonomista, a suprug koji je došao iz Prijepolja, radi u kontrolingu kod Dojče bana (Nemačke železnice).
