U nadmetanju korone i škole, deca su uvek u dobitku. Mogla je njima korona postavljati zamke, praviti nepoznate putokaze, smišljati do sada nerazumljiva pravila, ali su školarci sve izdržali, odrekli se i nastave uživo i iz svog doma prepustili se onlajn učenju. I stiglo se do završetka školske godine, koja je, uprkos svemu, obeležena kao pravi događaj.
Po opisu Blaženke Trivunčić, koordinatorke dopunske škole, đaci su shvatili da i imaginarno školsko zvono može označiti kraj uspešno pređenog edukativnog puta, pa su se, kako je opisala učiteljica, tim povodom i “svečarski napirlitali”. Odenula su deca najlepše što imaju, dečaci se podšišali, devojčice kosicu u kiku ili repić uvezale, ukrasile cvetićem i šnalicom, bilo je haljinica, belih bluzica i košuljica. Hej, samo se jednom u godini dele đačke knjižice i to mora da se slavi i pamti.
“Šefica” Blaženka se opredelila za Kulturni centar Srbije (KC), u svečanoj sali okupila poveću grupu đaka, dok su se sprat više, takođe u prostorije KC, smestili razredi učiteljice Milije Jevremović.
– Da naglasim: zbog i dalje vladajuće sanitarne diktature odrekli smo se akademije povodom završnice školske godine, koja se, inače, po dugoj tradiciji odvijala u rezidencije ambasadora Srbije i u okviru manifestacije Dana srpske kulture. Sećanja na te bogate programe ne blede, a ovaj put smo se morali opredeliti za razredne priredbe – objašnjava Blaženka, čelnica svih nastavnica srpske dopunske škole.
Ni dugog zadržavanja, ni prisustva roditelja, primiš đačku knjižicu, malo se fotografišeš i – trk napolje.
A počelo je Blaženkinim obraćanjem okupljenima u ime Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije u čijoj se nadležnosti i izvodi dopunska nastava na srpskom jeziku:
– U neobičnoj, nepredvidivoj i za nas posebno teškoj godini pokazali smo istrajnost i ljubav u učenju srpskog jezika. Zum učionice su bile pune, a imali smo i brojne uspehe na međunarodnim konkursima. Nije bilo lako osmisliti kvalitetne časove na daljinu i savladati raznovrsne mogućnosti digitalnih tehnologija. Svaki napor je vredeo i, priznajem, i ovako sam uživala u najlepšem, učiteljskom pozivu. Svi vi ste pokazali veliki napredak, imali motivaciju i svima čestitam – istakla je prva među nastavnicama.
Deca su samo potvrdila njene reči.
– Ja volim da učim kroz igru, volim konkurse, takmičenja. Kad odrastem biću, biću… Ma, ne znam – raport je Tiane Maksimović (13).
Miloš Prešić (14) ističe da voli dopunsku školu, pa mu je i žao što je korona sve poremetila, a u odgovoru šta će biti kad odraste, hitro je osvetlio:
– Fudbaler!
Diana Šešum (9) cvrkuće:
– Meni je sve u školi dobro i nema ništa što nije dobro. Volim da crtam, a kad porastem biću teniserka.
Prozivka uspešnih učenika na međunarodnim konkursima delovala je kao poslastica, a zbog nabrajanih diploma, pohvala, priznanja i zahvalnica koje su nagrađeni u rukama širili poput šarene lepeze, ponos se prelila na sve prisutne. Deca su nam divna! I, mnogo su lepa!
Za maturante 50 knjiga
Blaženka je uputila pozdrav Mariji Nestorović, v.d. direktoru KCS, koja je bila sprečena da prisustvuje svečanosti: Posebno je pomenula aktivistu Miću Aleksića čija se nesebična pomoć školi proteže godinama, dok je Đuri Ćetkoviću, predsedniku Saveza Srba Francuske, zahvalila za 50 obezbeđenih nagradnih knjiga za maturante.
Nijedna četvorka
Kristina Vukašinović (15) je prošle školske godine maturirala, ali zbog mrske korone tek je sada primila đačku knjižicu. I, to, kakvu! Petica do petice, nijedna četvorka, a kamoli neka manja ocena.
– Svaki dan govorim francuski, zato i volim i dalje sredom da dođem u dopunsku školu gde mogu da se družim na srpskom jeziku – kaže Kristina koja je po diplomu i knjižicu došla sa drugaricom Melani Milojević.
Roditelji pomažu
Radmila Mandarin, Aleksandra Kobiljski, Jelena Mijatović i baka Anica Majstorac su članice Saveta roditelja. Ovo je njihov zajednički raport:
– Jezik je matrica kulturološkog bića, maternji jezik je osnova identiteta, a socijalizacija je važna, deca moraju da se druže. Dok su na časovima, mi čekamo, štrikamo, heklamo, razmenjujemo recepte i razrađujemo načine na koji način unaprediti nastavu. Naš je zadatak da pomognemo učiteljici Blaženki, koju deca obožavaju.
Vrednu grupu đaka u sali na drugom spratu KC okupila je učiteljica Milija Jevremović, koja je govorila:
– Sve su ovo vredna deca. Zahvalila bih se roditeljima i đacima, a udruženi sa nastavnicima, sa uspehom smo priveli kraju školsku godinu. Želja nam je da od septembra bude sve po starom: klupe, drug do druga, graja, male čarke, smeh uživo…
Na svim završnicama školske godine kao gost se, recitujući svoje pesme, predstavila Dana Dodić. Otkako je sa nastavnicama sarađivala u onlajn nastavi, potpuno se poistovetila sa obrazovnim kadrom na planu veličanja lepote srpske reči, jezika i našeg pisma ćirilice.
– Zamolila bih učiteljicu da devojčici Mariji iz Kuršumlije preda ovu moju knjigu, imali smo lepu onlajn saradnju. Puno emocija imam za svu tu decu – rekla je Dana.
“Slavko pravoslavko”
Nikola Milenković je član Pravoslavnog udruženja Samo sloga Srbina spasava iz Lebana, a kako je na predlog pariskog aktiviste Saše Pešića (Udruženje i sajt Svi Srbi u Parizu) dogovoreno da se 750 slikovnica “Slavko pravoslavko” uruči školarcima na završnom skupu, iskoristio je priliku i da kaže:
– Naša želja je da deca, na lak, prihvatljiv i razumljiv način uče o pravoslavlju. Moja generacija je to preskočila, nadamo se da će ovi mlađani od nas biti bolji Srbi i ljudi.
Saša Pešić ističe da je za njega velika čast što stoji ispred ove dece.
– Generacije se brzo smenjuju, a mi odrasli moramo učiniti sve da sačuvamo naš lepi jezik i običaje. Ništa bez entuzijazma i velikog rada i tu smo svi na istom zadatku. Moj cilj je da se knjižica “Slavko pravoslavko” podeli svoj dijasporskoj deci na svetu. Najlepše je biti ono što jesi i, molim vas, ne pokušavajte da se od toga odučite – nadahnuta je poruka Saše Pešića.
