Poznati satiričar Milutin Tomić, poznatiji kao Nikac od Rovina, kako se potpisivao, bio je saradnik i prijatelj Branislava Nušića i u raznim je novinama, svoje satirično pero naročito rado oštrio na političarima.
Prvih decenija prošlog veka nije mu izmakao ni Nikola Pašić, naročito njegove tri poznate osobine, da nikad nije naučio pravilno da govori književni srpski jezik, i da mu je stalna poštapalica “ovaj”, da teško pamti imena, i da, često rasejan, ne sluša ljude šta mu govore, a neretko govori šta bilo. Kao, na primer, kada je posle slavne bitke na Ceru u Prvom svetskom ratu Stepu Stepanovića trebalo proizvesti u vojvodu, najviši čin srpske vojske koji su pored njega imali još samo trojica vojskovođa, a među njima i Radomir Putnik. Zanesen u svoje misli, Pašić se saglasio i rekao: “Ovaj, jeste, i ja sam za to, da Stepu proizvedemo za Putnika!”
Zahvaljujući Nikcu od Rovina, anegdote o dugogodišnjem predsedniku srpske, potom i jugoslovenske vlade sakupljene su i pribeležene, a prvi ih je objavio beogradski list “Balkan”.
Odatle i ova anegdota: godinama Pašić nikako nije mogao da pogodi zanimanje profesora Milenka Čabrića, da li je Milenko poslanik, da li prepisivač ili stenograf, da li kafedžija u skupštinskom bifeu? Jednoga dana pozove Pašić Čabrića, i ovaj dođe. “Izvol’te, gospodine predsedniče”! “Ovaj, onaj, znaš, ima ovde jedan Crnogorac iz Bosnu, čovek i siromah pa, ovaj, znaš primi ga tamo kod tebe, da bidne ili poslužitelj ili u kafanu poslanik”, naredi mu Pašić.
Na jednoj radikalskoj konferenciji, na kojoj se govorilo i o tome, da li da se u novoj državnoj zajednici uzme ćirilica ili latinica, Pašić se izjasnio ovako: “Ovaj, jeste, znate, one su sve tri dobre i ova ćirićeva i latinska, samo ovaj, znate, ovaj za nas stare to je malo teško da naučimo govoriti latinicom!”
Bila zima i padao veliki sneg. Pašić bio u svome kabinetu i kroz prozor posmatrao, kako padaju krupne pahuljice snega. U tome času ulazi k njemu Velizar Janković, ministar privrede. “Ovaj, dete, pada li sneg tamo u ministarstvu privrede”, upita ga Pašić.
Nekoliko dana posle smrti radikalskog prvaka Stanka Petrovića nađe se Pašić sa njegovim sinom Mihailom. “Ovaj, a pokojni Stanko umre, je li”, upita Pašić. “Jeste, gospodine Pašiću”, odgovori mu Mihailo. “Ovaj, Bog da mu oprosti, znaš, on je tu skoro bio u Beogradu, ali mi ništa o tome nije govorio”, reče Pašić.
O velikom pokretu koji se u Čehoslovačkoj oseća za pravoslavljem razgovarao je srpski poslanik u Pragu sa Nikolom Pašićem.
– Pa ovaj, jeste, znate, nije loše biti u pravoslavlje! Samo Vi treba to da vidite sa gospodinom patrijarhom, znate, a što se mene tiče, ja ću ostati u pravoslavlje i učiniti što se može – rekao je premijer.
Svetozar Tomić, profesor i bivši inspektor Ministarstva prosvete za Kosovsku oblast, došao je u Beograd i pred Kalemegdanom susreo Pašića, poklonio mu se, i posle razgovora o partijskim stvarima prešao i na kulturno-nacionalne prilike na Kosovu, pa mu rekao: “Gospodine predsedniče, ja Vas molim da založite svoj visoki autoritet i da se u ovome kraju na kulturnom polju pokloni više pažnje! A ovaj, moliću, je li to kulturno polje veće od Kosovskog?”, upitao ga je Pašić.
Vozio se Nikola Pašić službenim automobilom u Beogradu, kada je na njegov automobil naleteo – tramvaj. Predsednik vlade je bio lakše povređen. Došao lekar Laza Marković da ga obiđe i upita ga: “Ako boga, gospodine predsedniče, kako se to dogodilo? Pa, zar šofer nije mogao okrenuti auto na drugu stranu?” “Ovaj, jes’, znaš, šofer je išao malo pobrzo, pa nije mogao. Nego, znaš, onaj, tramvajdžija je trebalo da okrene na drugu stranu”, odgovori Pašić.
Dođite tačno između 8 i 12!
Susreo se jednom Pašić sa dopisnikom pariskog “Žurnala”, novinarom Barbijem, i oni se srdačno pozdraviše. “Molim Vas, gospodine ministre, ja bih želeo da govorim Vama o jednoj hitnoj stvari! Molim Vas, kad mogu doći k Vama”, upita g. Barbi. Pašić se malo zamisli i posle nekoliko trenutaka reče: “Ovaj, jeste, onaj, znate, najbolje dođite sutra!” “U koliko sati?”, upita Barbi. “Ovaj, najbolje dođite, tako, znate… Dakle, ali samo tačno! Najbolje između 8 i 12 na podne”, odgovori Pašić.
Nisam još čitao novine
Običaj da novinari presreću predsednike vlada i ministre star je skoro koliko i novine. Dolazi, tako, Nikola Pašić u zgradu Vlade, i novinari ga odmah okružuju. “Gospodine predsedniče, šta ima novo?” “Ne znam, ovaj, još nisam čitao današnje novine”, odgovorio im je lukavi premijer.
