Porodica Mitrović, nakon temeljitih priprema, nastoji da svoje prebivalište veže za Berlin, tačnije za mesto Kloster Lenin, koje je u Brandenburgu. Kloster Lenin je nekih 70 kilometara od nemačke prestonice, a svih pet članova porodice u nedelju je poranilo u pet ujutru da bi stigli na bogosluženje u Crkvi Vaskrsenja Hristovog, u berlinskom Tempelhofu.
Dr Zorica Mitrović, donedavno lekarka iz Jagodine, zaposlena na Kliničkom centru u Kragujevcu, dobila je posao na Klinici za rehabilitaciju Kloster Lenin. Ostali članovi porodice, suprug Siniša, i sinovi Pavle (11), Nikodim (9) i Marko (7), za sada su samo u turističkoj poseti, i uskoro se vraćaju u Rakitovo. Nadaju se da će i oni dobiti vizu za boravak i život u Nemačkoj.
Zorica, puna utisaka, ali i entuzijazma da se cela porodica što pre okupi, smesti i adaptira u Brandenburgu, navodi:
– Od 1. jula sam ovde, dobila sam posao u mestu Kloster Lenin, a sada čekamo da i njih četvorica dobiju vizu. Nadamo se da će to ići brzo. Živeli smo u mestu Rakitovo, koje je dva kilometra od Jagodine, odakle je moj suprug, a ja sam rodom iz Ćuprije. Radila sam u Kliničkom centru u Kragujevcu, ali nisam mogla da dobijem specijalizaciju, pa je to i glavni razlog za naš prelazak u Nemačku. Suprug je privatni preduzetnik i bavi se graviranjem, izradom kivota i ikona i ikonostasa za crkve.
Učenje jezika
Da uprkos diplomi Medicinskog fakulteta u Nišu, stručnosti i iskustvu zapošljavanje u Nemačkoj nije jednostavno, Zorica dalje pojašnjava:
– Dobila sam vizu da bih mogla da radim na ovoj klinici, a očekujem uskoro da dobijem i plavu kartu, da bi ostatak porodice mogao što pre da mi se pridruži. Moj suprug treba da položi samo A1 iz poznavanja nemačkog jezika, da bismo mogli da predamo zahtev za njihove vize. Nadam se da ćemo imati neki ubrzani postupak za spajanje porodice.
O izazovima koje nosi poduhvat preseljenja, doktorka Mitrović je još naglasila:
– Kolege su imale najrazličitije situacije kada je spajanje porodice u pitanju, i to može da traje od tri nedelje do šest meseci. Ja se molim da to bude što pre jer je meni kao majci mnogo teško da su mi deca tako daleko. Sada su srećom tu, ali mi inače nije lako da duže podnosim tu razdvojenost. Pre nego što sam došla, klinika mi je već obezbedila stan na samo dva minuta udaljenosti. Ima više od 70 kvadrata i predviđen je za celu porodicu. To je takođe uslov za vizu za decu i supruga. Kirija od 710 evra je podnošljiva, ali bi za stan iste veličine u Berlinu bila daleko veća. Imam kolega na klinici koji žive u Berlinu i svakodnevno putuju.
Što se tiče znanja jezika, Zorica je za stepen B2 položila još pre pet godina.
– Takođe, insistirala sam sve vreme da i deca gledaju crtaće na nemačkom. Morala sam da položim i stručne ispite za nemački jezik u oblasti medicine, da bih mogla da razumem pacijente, i tu sam položila do nivoa C1. Tek tada sam mogla da počnem da radim, ali za tri meseca imam jedan ispit, i ako ga položim, onda će moja diploma da se izjednači sa nemačkim diplomama. Kolege su uglavnom stranci, a načelnice klinike su Nemice. Ranije, obilazeći razne klinike sretala sam i dosta naših ljudi, ali ih ovde ipak nema. Kloster Lenin je nekih 70 kilometara od Berlina, i pošto nemamo auto, nedeljom nam nije nimalo lako da dođemo na bogosluženje. Vozovi idu na svaka dva sata, pa smo poranili u pet – priča naša sagovornica, koja planira specijalizaciju iz interne medicine.
Zakasnela ponuda
Njen suprug Siniša ima jasnu strategiju za budućnost:
– Što se tiče posla ovde u Nemačkoj, za početak planiram da čuvam decu. Dugo sam radio od jutra do sutra, i takva promena će mi dobro doći. Ostavili smo sve što smo dole imali i radili i nas petoro zajedno smo se odlučili na ovaj krupan korak. Meni je inače posao u Rakitovu išao dobro i bio sam zadovoljan. Imali smo građevinsku firmu, ali kada je bilo jasno da ćemo da se selimo, polako smo smanjivali obim posla i na kraju je ugasili. Onda sam se bavio proizvodnjom traka i graviranjem i drugim obradama drveta, za šta sam kupio i CNC mašinu. Imamo još jednu mašinu kojom proizvodimo selotejp trake. Proizvodnja nije bila velikog obima, ali smo mogli od toga da živimo. Mitrović potvrđuje da su i pripreme za dolazak imale svojih izazova:
– Na kraju su mojoj supruzi u Jagodini i ponudili neku specijalizaciju, ali smo mi već dosta uložili u ovakav selidbeni poduhvat, pa nam više nije bilo prihvatljivo da odustajemo od planova. Supruga je već nekoliko puta dolazila u Nemačku i ostajala po nekoliko meseci, ne bi li položila sve potrebne stručno-jezičke ispite. To nas je, naravno, prilično koštalo, ali smo zahvaljujući mojim privatnim poslovima uspeli sve da podnesemo. Eto, ušli smo u kolo i više nam nije bilo izlaska.
Dečaci su takođe puni utisaka i ne vide nikakve prepreke da u Kloster Leninu nastave školovanje. Sva trojica su išli na plivanje u Paraćin, i uvereni su da i ovde mogu da nastave sa tim sportom. Najstariji Pavle je istakao:
– Imam 11 godina, i nadam se da ćemo uskoro da dobijemo vizu, pa da ovde krenemo i u školu. Ovde mi se sviđa takoreći sve! Od Berlina nismo mnogo videli, uglavnom neke centralne delove grada, ali i zoološki vrt. Počeo sam da učim nemački i jedva čekam da ponovo dođemo i ostanemo. Zanimaju me plivanje i programiranje i time ću sigurno moći ovde da nastavim da se bavim…
Utisci iz ZOO-vrta
Devetogodišnji Nikodim Mitrović pokušava takođe da sažme svoje utiske:
– Videli smo nešto od Berlina, ali svakako mi je najzanimljiviji bio zoološki vrt. Životinje koje su mi se najviše dopale su slon, žirafa, gazela, a posebno foke, koje su uspevale jedna drugu da izbacuju uz bazena. Ne znam da li je to bilo u svađi ili u igri. Sviđa mi se Berlin, ima mnogo zabavnih stvari za decu, a zanima me još i fudbal kojim ću sigurno moći i u Kloster Leninu da se bavim.
Marko oduševljen Berlinom
Marko Mitrović je najmlađi, ali je poseti zoološkom vrtu posvetio najviše pažnje:
– Mnogo su mi se svideli slon, foke, žirafa, nosorog, konj i pingvini. Sve mi se svidelo, kao i u celom Berlinu. Imam sedam i po godina i nadam se da ćemo se nakon ove turističke posete što pre vratiti.
Bez straha od budućnosti
O daljim planovima Siniša kaže:
– Od građevinskih poslova sam se već dosta odvojio, ali pošto su oni ovde u trendu, nije isključeno da nastavim time da se bavim, a možda i pokrenemo nešto samostalno u tom smeru. Dosta toga znam da radim i ne plašim se izazova. U svakom slučaju, najveći prioritet je škola za decu. Počeo sam da učim nemački, ali iskreno rečeno, ide dosta teško.