Da sam imao sreću Robena i Riberija…

Bivši reprezentativac Srbije, Milan Jovanović, gostovao je u "Mocart sport" rubrici Moja priča, gde je govorio o svim lepim i ružnim stvarima, koje su ga pratile u bogatoj karijeri, o počecima, prvim pobedama i porazima, povredama, najvećim uspesima, osvojenim trofejima i razočaranjima. Popularni Lane je profesionalnu karijeru počeo u novosadskoj Vojvodini, a onda ga je fudbalski put vodio u Ukrajinu (Šahtar iz Donjecka), Rusiju (Lokomotiva Moskva), Belgiju (Standard Lijež), Englesku (Liverpul) i opet Belgiju (Anderleht) gde je završio karijeru. Jovanović danas ima 33 godine i na profesionalnom planu može da se pohvali i da je 44 puta oblačio dres nacionalnog tima, da je igrao na Svetskom prvenstvu 2010. i da je postigao nekoliko važnih golova, uključujući i onaj u pobedi nad moćnom Nemačkom u Južnoj Africi…
Momak iz Bajine Bašte je karijeru počeo u lokalnom Kosmosu, igrao je i u mlađim kategorijama valjevske Budućnosti, a profesionalni fudbaler postao je u dresu Vojvodine. A, kad ga pitate kad je shvatio da je postao igrač, odgovara:
– Dobro se sećam te utakmice s beogradskim Milicionarom. Imao sam otprilike 19 godina i igrao za Vojvodinu koju je u to vreme kao trener vodio Dragoljub Bekvalac. Pobedili smo 5:1, a ja sam s dva gola bio jedan od najboljih na terenu. To je bio prvi put da sam na nekom meču naše najjače lige doneo prevagu u igri i osetio se sposobnim za velika dela.
Na terenu je Lane više bio kao lav, borac, uporan i često nezadrživ sa loptom. Ipak, da sam mogao nešto da promenim u igri, promenio bih…

– Igrao bih na desnoj, a ne na levoj strani. Kao levak na levom krilu nisam mogao češće da se ubacujem u završnicu akcija, a i kada sam ulazio u sredinu morao sam da šutiram slabijom, desnom nogom. Lepo je i asistirati, ali da sam bio Robenove i Riberijeve sreće, na primer, pa kao Arjen i Frank bio na pravom mestu, sigurno bih bio produktivniji.
Nije sve bilo ružičasto u karijeri Milana Jovanovića. Ne krije da je bilo trenutaka kad je želeo da ostavi fudbal.
– Motalo mi se to po glavi u vreme razlaza s Lokomotivom iz Moskve. Imao sam tek 25 godina i skoro sezonu i po dana praznog hoda, bez takmičarskih mečeva, kada mi se na svu tu muku "nakalemila" povreda meniskusa. Pitao sam se ima li više smisla da se bavim fudbalom, ma koliko ga voleo. A, onda mi je život doneo dr Nebojšu Popovića, legendarnog rukometaša banjalučkog Borca i reprezentacije velike Jugoslavije, veoma uvaženog stručnjaka u Belgiji i šire. Da ga nisam upoznao ne znam da li bih se izvukao, "upao" u najbolju Standardovu generaciju u poslednjih 25 do 30 godina i napravio sve što sam iza toga postigao.
Zahvaljujući igrama za klub iz Liježa izborio se za dres reprezentacije Srbije, a zenit u dresu "orlova" doživeo je na Svetskom prvenstvu 2010. Nažalost, nije se u Južnoj Africi sve završilo kako su selektor Radomir Antić i njegovi izabranici priželjkivali. A, toliko je malo nedostajalo… Zato kad pitate Jovanovića šta je to jedino za čime žali, odgovara:
– Nemam za čime da žalim u privatnom životu. Smatram sebe dobrim sinom, roditeljem, suprugom, rođakom, prijateljem, kolegom… Svi moji su zdravi, a kada je tako onda sam i ja srećan i ispunjen. Imam samo jednu profesionalnu žal. S kumom Milošem Krasićem često vraćam film na Mondijal u Južnoj Africi 2010, tačnije na poraz od Australije. Imali smo jaku generaciju, s izvanrednim pojedincima iz vrhunskih klubova, u sjajnoj formi… Imali smo i otvoren put ka osmini finala i četvrtfinalu, protivnike po meri. Međutim, prošli smo kako smo prošli… Velika prilika za izvanredan rezultat otišla je u nepovrat – zaključio je Lane.