Mada smo krajem oktobra prvi put pozvali dobre ljude iz celog sveta da pomognu slepoj, siromašnoj i potpuno nemoćnoj Mariji Kavgić Grebović iz Sjenice i njenom bolesnom suprugu Radanu koji, u podstanarskoj sobici na periferiji grada, žive u bedi i nemaštini i jedva prehranjuju i odgajaju maloletnog sina Vukolu, ako se izuzme prva pomoć humanitarca Hida Muratovića i donacija od 50 franaka, koju im je poslao naš čitalac Milenko Šipka iz Švajcarske, druge i preko potrebne pomoći ovoj porodici, nažalost, nije bilo.
Zlatne duše
Da ponovo pozovemo dobre ljude iz ovog kraja i dijaspore da pomognu porodici Grebović “naterale” su nas nove okolnosti koje su Mariji, Radanu i Vukoli dodatno otežale život i donele strah i neizvesnost.
Za razliku od kraja oktobra, kada je na Pešteru još bilo “proleće”, Sjenica je ovih dana pod snegom, stigli su i čuveni sibirski mrazevi, a da nevolja bude još veća i virusi koji su Mariju i Radana privremeno prikovali za postelju.
– Nemoćni smo da sami bilo šta preduzmemo, radimo i zaradimo. Ja sam potpuno slepa, a Radan je težak invalid. Jedina nada su nam dobrotvori. Samo uz pomoć humanih ljudi možemo platiti kiriju, vodu i struju, obezbediti preko potrebne lekove, nabaviti najneophodnije namirnice i malog Vukolu spremiti za školu. Brinemo i zbog najavljenog rušenja kuće u kojoj stanujemo i strahujemo da li ćemo, ovakvi kakvi smo, moći da nađemo novi smeštaj. Pogotovu što svi u Sjenici znaju da sam ja slepa i da smo teška sirotinja – priča Marija i naglašava da ona i Radan sanjaju manju kućicu u kojoj bi, bez straha od otkaza i isključenja svetla, mogli da se leče i odgajaju sina Vukolu, sada đaka-prvaka.
Za lekove
– Sada nam je najvažnije da imamo ogrev, da nam je kuća topla i da do proleća i lepšeg vremena ne oskudevamo u hrani i lekovima. Kuća nam i dalje ostaje pusti san koji se samo uz razumevanje i pomoć dobrih ljudi može pretvoriti u javu. Bogu se molimo da nas sačuva i pošalje nam dobrotvore da nam pomognu – dodaje Radan.
O teško bolesnim supružnicima Željku i Rajki Joksimović iz Donjeg Sebečeva kod Novog Pazara, koji sa maloletnom ćerkom Jelenom žive u oronuloj i hladnoj straćari oblepljenoj blatom, bez vode i kupatila, suočavajući se sa teškom nemaštinom i sirotinjom, prvi put pisali smo prošle jeseni kada smo i pozvali dobre ljude iz celog sveta da im pomognu da kupe ogrev, lekove i namirnice, plate struju i odu lekaru. Apel za pomoć obnovili smo i u julu ove godine. U međuvremenu, stigle su im dve-tri donacije koje su im delimično olakšale život.
Pomoć naših čitalaca neposredno uoči zime bila im je zlata vredna, jer im je pomogla da ne gladuju i da se ne smrzavaju, ali je, nažalost, bila nedovoljna i brzo i presahla. To je razlog što ponovo apelujemo na naše čitaoce da ih ne zaborave i da im, posebno dok je zima, pošalju bar neku pomoć.
– Podrška koju smo dobili nama je mnogo značila i bila nam je ogromna, jer nikakvih drugih primanja nemamo. Beskrajno smo zahvalni “Vestima” i humanoj dijaspori. Znamo da je u Srbiji i u ovom kraju još mnogo nevoljnika kao što smo mi koji traže i čekaju pomoć, ali se nadamo da nismo sami i zaboravljeni i da će nam dobri ljudi opet pomoći. Ponovo smo bez brašna, lekova i ogreva, a život nam je još čemerniji, teži i neizvesniji. “Vesti” i dijaspora su nam jedina nada – ističe jedva pokretni Željko.
Mada je celog života živeo teško i u oskudici, boreći se za goli opstanak, sve do pre nekoliko godina, dok je povremeno radio kao portir u Novom Pazaru i nadničio po Sebečevu i okolini i dok se nije teško razboleo i “pao s nogu”, Željko je nekako uspevao da prehrani sebe, suprugu Rajku i ćerku Jelenu i ni od koga nije tražio pomoć, čak ni onu koja mu po zakonu pripada.
Golema beda
– Niko u porodici nema zdravstveno osiguranje, pa svaki pregled moramo da platimo. Nemamo ni socijalnu pomoć, ni penziju, niti bilo kakvo drugo primanje. Prehranjuje nas nekoliko kokošaka i ovaca koje imamo, to nam je sva imovina. Da nije njih skapali bismo od gladi. Bude dana kada ostanemo i bez hleba. Nisam nikada sanjao da ću spasti na ove grane, ali bolest i sudbina čine svoje. Nemoćan sam i da hodam, a kamoli da bilo šta radim. Do prošle jeseni nikome se nisam obraćao za pomoć, sada moram – priča skromni Željko dok nam pokazuje ispucale zidove, polomljene crepove, zemljani pod, garež i vlagu u svom ubogom kućerku bez vode i kupatila.
Operacije
Teško bolesnom Željku potpuno su propali kukovi i kolena. Lekari su mu još davno savetovali operacije za koje, pošto nema zdravstveno osiguranje, nije imao novca. U međuvremenu, bolest je napredovala. Operaciju čeka i njegova supruga Rajka koja je poluslepa i potrebne su joj komplikovane lekarske intervencije u Beogradu. Supružnici Joksimović nisu jedina sirotinja u ovom kraju koja je bez zdravstvene knjižice. Još mnogo starih i bolesnih ne može da se leči o trošku države, jer nisu uplaćivali penzijski staž i poljoprivredno osiguranje, a nekima jednostavno nije imao ko da “trči” za papirima i od šaltera do šaltera.
