Mada još nema ni punih šesnaest godina, Marija Mara Milanović, siromašni đak pešak iz zabitog sela Žunjevići na Rogozni ima izuzetno dug “staž” na stranicama Humanitarnog mosta “Vesti”.
Njoj i njenim roditeljima Milanu i Evi naši čitaoci neprekidno pomažu punih 12 godina, od Marine treće godine. Kada smo je prvi put sreli ova danas simpatična i vrlo inteligentna devojčica, odlična učenica petog razreda osnovne škole, imala samo tri i po godine, oskudevala je u svemu, ni hleba nije imala dovoljno, a neretko je i gladovala.
Goli opstanak
Zahvaljujući dobrim ljudima, pretežno našim čitaocima, Mara, Milan i Eva od tada žive mnogo bolje, danas više nisu ugroženi kao pre 12 godina. Dobri ljudi su im dva puta kupovali kravu, obezbedili su im i konja i zaprežna kola, motorno testere, frižider… Ipak, i dalje žive vrlo teško i bez ikakve perspektive i nade da će im život na opusteloj Rogozni, sa koje se odselilo više od 90 odsto stanovništva, biti bolji. Posebno ih brine činjenica što ne mogu da zarade za goli opstanak i Marino školovanje koje je, nakon završetka četvrtog razreda, postalo još teže i komplikovanije, jer mora da pešači do škole u Lukarima u podnožju planine, udaljene od njenog Žunjevića desetak kilometara, najčešće sama, jer druge dece nema.
Da se mala Mara utopli, obuje, lepo obuče i uvek sita ode u školu do sada je, svojim povremenim donacijama, pomoglo mnogo dobrotvora od Amerike do Australije na čemu su im njeni roditelji beskrajno zahvalni. Veliku pomoć pružila joj je i porodica malog Marka iz Sidneja koja joj je duže od dve godine svakog meseca slala pomoć od 200 australijskih dolara. Tim novcem Mara je često pomagala ocu i majci da kupe brašno, nabave lekove i izmire dug za struju. Pošto ove pomoći od Nove godine više nema, Mara i njeni roditelji ponovo su prinuđeni da traže pomoć dobrotvora.
Obezbeđena stipendija
Zahvalni smo do neba Markovoj porodici iz Sidneja koja nam je jedno vreme bila ogromna pomoć i glavni oslonac, hvala im puno, bog neka ih čuva i nagradi – ističe Marin otac Milan i nada se da će se pojaviti neki novi dobrotvor koji će Mariji obezbediti makar najminimalniju stipendiju ili neku drugu pomoć.
Uprkos trudu i danonoćnom radu, jedva opstajemo i nemoćni smo da Maru školujemo, ceo život prati nas muka i sirotinja iz koje nikako ne možemo da se izvučemo, u kući nam je zemljani pod, krov nam prokišnjava, nemamo vodu i kupatilo, šporet nam je dotrajao i dimi… Kad god smo pokušavali da bar nešto popravimo isprečila bi se moja ili Evina bolest, pa je i poslednja crkavica išla na lekove, za poslednjih nekoliko godina imao sam više povreda i nekoliko operacija – priča Milan i naglašava da je Mara, uprkos svakodnevnom iscrpljujućem pešačenju, odličan đak, da puno čita i da je željna znanja.
Bez igde ičega
Razmišljamo ozbiljno da sve ostavimo i odemo sa Rogozne, nevolja je što smo u ozbiljnim godinama i bez igde ičega, a u gradu valja naći i platiti stan, prehraniti se i opstati – dodaje Marina majka Eva i takođe se nada da će se pojaviti još neki dobrotvori koji će njenoj mezimici omogućiti bar najosnovnije uslove za učenje i školovanje.
Sami i nemoćni
Poznati novopazarski humanitarac i naš dugogodišnji saradnik Hido Muratović duže od decenije pomaže porodici Milanović i maloj Mari, nebrojeno puta nosio im je brašno i druge namirnice, a Mari odeću i obuću.
Teško je na planini, Milanovići jedno vreme nisu ni kravu imali, od malo posne zemlje ne mogu da žive, trude se da nešto zarade sečom drva, ali i to im ide, jer su predaleko od grada i potpuno sami. Svaka pomoć im je dragocena, zato apelujem na sve dobrotvore širom sveta da i ubuduće budu uz Mariju i pomognu njenoj porodici – kaže Muratović.
