Crvena, žuta, zelena – evo zašto se upravo te boje koriste na semaforima širom sveta.
Širom zemlje semafori pomažu u održavanju reda tako što signaliziraju kada je vreme za zaustavljanje (crveno), usporavanje (žuto) ili nastavak kretanja (zeleno).
Kako piše sajt Mental Floss, semafori vuku poreklo iz železničkih sistema sa početka 19. veka. Inženjerima vozova bio je potreban način da znaju kada bi trebalo da zaustave lokomotive, a kada da uspore.
Crveno je odabrano za zaustavljanje jer ga većina ljudi povezuje sa nečim potencijalno opasnim ili ozbiljnim. Što je još važnije, crvena boja ima najdužu talasnu dužinu u spektru boja i može se videti sa većih udaljenosti, što mašinovođama omogućava da ranije krenu sa kočenjem.
Belo svetlo koristili su za dozvolu da voz može da krene, a zeleno svetlo je označavalo oprez.
Pošto su dve lampice imale obojeni filter, došlo bi do zbrke ako bi jedno od sočiva palo, otkrivajući belu svetlost. Na primer, ako je oštećen crveni filter, mašinovođa bi ugledao belo svetlo i pomislio je da je sigurno krenuti, a zapravo nije bilo.
Kako bi se izbegao ovaj problem, eliminisana je bela boja, dodata je žuta koja ukazuje na oprez, a zelena je označavala da je bezbedno krenuti.
Kad sistem “eksplodira”
Prvi semafor je zapravo postavljen u Londonu 1868. godine. Zapravo je to bio sistem gasnih lampi, pa nije dugo potrajalo pre nego što je sve eksplodiralo.
Kada je 1913. godine predstavljen Ford Model T, na putevima je bilo više od 4.000 žrtava, što je uglavnom bila posledica sudara na raskrsnicama.
Sistem semafora u saobraćaju van železnice prvo nije koristio žutu boju, a pištaljka je označavala da će se svetlo promeniti kako bi vozači znali da se signal sprema. Tek 1920. godine policajac iz Detroita po imenu Vilijam Pots predložio je sistem u tri boje – crvenoj, žutoj i zelenoj.
Pošto se nisu svuda koristile iste boje, SAD su zakonom iz 1935. godine propisale crvenu, žutu i zelenu kao obavezne.
