Verovali ili ne, smatra se da je vrata za mačke i pse izumeo niko drugi do – Isak Njutn.
Jedna grupa biografa tvrdi i smatra da je izum nastao dok je Isak Njutn radio na Triniti koledžu u Kembridžu, drugi izvori navode da je veliki engleski naučnik na spasonosnu ideju došao u Vulstorpu, rodnom gradu u grofoviji Linkošir.
Bilo kako bilo, jedan od najznačajnih svetskih naučnika je navodno hteo sebi da olakša život. Isak Njutn naime nije imao vremena da neprekidno pazi da li njegova mačka želi da uđe u kuću ili izađe u dvorište što je sasvim prirodno, imajući na umu da je bio zauzet raznoraznim razmišljanjima o boljem razumevanju sveta i zakona koji u njemu vladaju.
Koliko god je brinuo o četvoronošcu, dobro je znao da ne može da bude na stalnom oprezu vodeći računa kad životinja želi da izađe, a kada da iz dvorišta uđe u kuću. Na zamisao je navodno došao baš dok je istraživao svetlost i radio oglede sa svetlošću. Zasićen neprekidnim otvaranjem i zatvaranjem vrata, Njutn je smislio da će najbolje biti ako se u donjem delu vrata napravi otvor i na njega se postavi poklopac sa oprugom tako da njegova mačka bez poteškoća sa obe strane sama gurne vratanca, i da tako može da uđe i izađe kada god joj se prohte.
U časopisu “Monthlery religious magazine”, iz januara 1863. godine, navodi se da je slavni naučnik naložio da se na vratima naprave dva otvora, i to jedan manji za mačiće i veći za mamu mačku. Kasnije je, međutim, shvatio je da bi jedan otvor bio sasvim dovoljan. Iako genijalan, kako se navodi u časopisu, Njutn očigledno nije bio preterano praktičan. Džon Rajt, izdao je 1827. godine anegdote sa poznatima koje je naslovio “7 godina na Univerzitetu u Kembridžu”. U toj knjizi, Rajt tvrdi da je na jednim vratima Triniti Koledža video tragove dva otvora, kasnije iskrpljena daskama. Prostorija u kojoj su bila ta vrata, zajedno sa ostalima u tom krilu koledža, u međuvremenu je prepravljena, a vrata na kojima su navodno bili ti otvori davno su nestala. Već početkom 19og veka, mnoge agencije za nekretnine uvrstile su obavezno uključivanje vratanca za ljubimce na već postojeća ulazna vrata velikih kuća, kako bi podigle zainteresovanost kupaca.
Savremene biografe muči što nisu ušli u trag pravom izvoru koji bi potvrdio da je engleski naučnik ikada imao kućnog ljubimca. Možda bi nedoumicu najbolje mogao da reši Njutnov lični sekretar koji se zvao Hamfri, a prezivao isto Njutn, iako nisu bili ni u kakvom srodstvu.
U jednoj od sačuvanih pisama ovog čoveka, navodi se da je Isak Njutn u prostorijama u kojima je obitavao ipak držao jednog ljubimca – mačora zvanog Albert, a kasnije je imao i psa.
