Da li su Srbi najtužniji narod?

Tanjug

Često se misli da se Srbi najviše žale, ali je ipak kukanje u jednoj drugoj, nama susednoj, zemlji postalo “nacionalni sport”.

Nemojte više da se pitate da li su u Srbiji ljudi najnesrećniji, jer su stigli podaci da su Mađari zapravo tužniji od nas.

Kad biste posmatrali Budimpeštu i Dunav predveče s dvorca, dok ulični svirač svira violinu, možda bi vas obuhvatila neka melaholija i tuga koju je lako romantizovati. Postoje mesta koja odišu setom i nostalgijom, što ih čini posebnim.

Na kraju krajeva, i sam Orhan Pamuk je upravo time proslavio Istanbul u svojoj najpoznatijoj knjizi, a naš Balašević govorio je o depresiji ravničarskih krajeva koje je toliko voleo.

Mađarske pesme i književnost (pa čak i državna himna) često nose iste note. Ipak, tanka je granica koja prebacuje u depresiju.

Komšije muči nešto više od obične sete ako je verovati psiholozima i sociolozima koji se poslednjih decenija bave fenomenom zvanim “mađarski pesimizam”.

Časopis “The New York Times” je još početkom 1990-ih objavio Galupovo istraživanje prema kojem su stanovnici Mađarske zaista ispali najzabrinutiji za budućnost, čak i kada se porede sa nama koji smo bili u mnogo većim problemima.

Godinama kasnije, situacija se nije znatno promenila pa je počelo da se govori o pesimizmu na mađarski način. Mađarski psiholog Zsofia Ujpal, tvrdi kako je kukanje postalo nacionalni sport koji za razliku od pravih sportova definitivno nije dobar za zdravlje.

Za to postoje i objektivne okolnosti, poput sumorne savremene istorije, teškog života na selu itd. Ako bi se one ispravile, i raspoloženje naroda bi se popravilo.

Tako se na primer u mađarskom parlamentu pre par godina ozbiljno raspravljalo o zaustavljanju sata po letnjem vremenu kako bi stanovnici Mađarske više uživali u suncu i dnevnoj svetlosti, a to bi se bolje odrazilo na njihovo raspoloženje.

Neki ipak tvrde da su ove etikete preterane i da samo podstiču dalji pesimizam. Ako već generalizujemo, mogli bismo da govorimo o američkom optimizmu, nemačkoj radnoj etici, grčkoj anarhičnosti itd. I sve to izrodilo je nešto – naučnike i umetnike, vizionare i pesnike, mobilne telefone i fikciju.

Sociolog Elemer Hankis podseća na slavnu izjavu G. B. Sterna: “Optimisti i pesmisti jednako doprinose našem društvu. Optimista će da izume avion, a pesimista padobran”.