Da je gojaznost postala glavna tema 21. veka i da smo postali zavisnici od šećera, pokazuju nam razne studije i istraživanja koja se sprovode u svetu. Istraživanja novijeg perioda pokazala su da konzumenti belog šećera koji žele da se odviknu ove navike treba da se leče na isti način kao i oni koji su zavisnici od droga, piše portal KoDren.
Šećer je “tihi ubica” novog doba na koga posebno pažnju skreću lekari i nutricionisti. Statistika iz 2011. godine tj. izveštaj Crvenog krsta i Svetske zdravstvene organizacije (WHO) je da je u svetu više osoba sa viškom kilograma, nego sa regularnom režinom. Ova alarmantna informacija nam je pokazala da svetom vlada epidemija gojaznosti, što je po prvi put zabeleženo u istoriji čovečanstva.
Još jedan eksperiment (koji je sproveden na glodarima 2014. godine na univerzitetu u Prinstonu) potvrđuje štetan efekat šećera. Naime, prerađen šećer i kokain dat je eksperimentalnoj grupi od 43 miša. U period od 15 dana pokazalo se da će skoro svi miševi pre uzeti slatku vodu, nego kokain. Završni rezultati su pokazali da su glodari osam puta spremniji da funkcionišu na šećer. Takođe, pokazalo se da su ovakvi glodari kasnije bili skloni gojenju, prejedanju, neurološkim kao i psihološkim posledicama.
Proveravajte sastojke namirnica
Da bismo se rešili ove zavisnosti treba da radikalno promenimo životne navike, a to je upravo onaj ključ zašto ovoj zavisnosti ne možemo da se lako odupremo iako znamo da je loša.
Sve vrste šećera treba izbaciti (beli, smeđi), a takođe i zaslađivače. U industrijskoj hrani šećer je zastupljen skoro svuda. Tu morate voditi računa šta piše na artiklima. Namirnice od namaza, kečapa, ajvara, testa pa čak i namirnice koje su namenjene deci, pune su šećera i dodatnih zaslađivača. Dakle, proveravajte sastojke namirnica, kupujte samo pouzdanu hranu, a najpametnije je da vam se ishrana bazira na što više svežeg povrća i voća; naročito, organskog, mesa i jaja.
Naš mozak funkcioniše tako da kada uradimo nešto što nam prija tada se pokreću razni hormonalni procesi, među kojima je i otpuštanje, pre svega, dopamina. Sličan način na koji to čine i deluju droge na ljudski organizam. Dopamin je hemijska supstanca koju proizvodi organizam koji pored niza procesa pokreće i adrenalinski efekat.
Zbog toga mozak počinje da nam šalje poruku tj. želju za konzumacijom šećera i dalje. Kada unesete povećanu dozu šećera dobijate više šećera u krvi, pojavljuje se hormon insulin koji spušta stepen šećera u krvi ispod bazne razina, a to onda pokreće želju (čak i ako ste na rubu hipoglikemije) da uzmete još šećera. Ljudi su vremenom primorani da unose sve više šećera kako bi postigli isti stepen zadovoljstva, odnosno da bi izbegli blaži oblik depresije.
Dugogodišnja konzumacija dovodi do poremećaja u ishrani
Dugogodišnja konzumacija šećera dovodi do poremećaja u ishrani. Apetit se povećava, kao i potreba za nezravom hranom, a samim tim i šećerom koji se nalazi u njima. Promene u ponašanju su takođe propratan efekat kod osobe.
Pitamo se kako na to utiče restrikcija ove supstance? Dok je nekima za početak dobro da unose ograničene količine šećera (smanjiti ih i držati pod kontrolom) vremenom će se tako želja smanjiti. Smatra se da je dovoljno 40 dana da se potpuno ukine slatko, a neki se čak zalažu da se ne ide u “zdravo” doziranje šećera, već da je odmah prekine unos u organizam u potpunosti.
Po obustavi unosa šećera reakcije mogu biti razne poput onih psiholoških (potreba da se posegne za slatkim i napravi prekršaj) do toga da se pojavljuje nervoza, drhtanje ruku ili krene preznojavanje (dakle, veoma slično kao kod apstinencijske reakcije kod svake zavisnosti).
“Žrtvovanje2 je svakako zagarantovano, ako ste rešili da budete zdrava osoba. Dakle, moraćete da promenite životne navike, do čak drugačijih socijalnih poteza tj. funkcionisanja i prilagođavanja.
