Vesnik izmene Ustava Srbije, prema mišljenju stručnog miljea mogla bi biti najava izmena Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koje treba da ukinu prag odziva nadpolovične većine građana, upisanih u birački spisak. Taj predlog odmah je naišao na kritičke tonove s opaskom da bi mali broj izašlih mogao da odluči u ime svih građana, pa je ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić uzvratio da nema potrebe za politizacijom, obrazloživši da je sadašnji zakon u velikoj meri restriktivan, prevaziđen i neusaglašen sa ustavom.
Zamerki je bilo je i na Ustav Srbije donet po osamostaljenju Srbije pre 13 godina, najviše zbog kontradiktornosti koje je nosio u sebi.
Znači li to da će Srbija dobiti novi ustav, pitanje je na koje još uvek nema odgovora. Ono što je poznato je da se na njegove izmene država se obavezala Akcionim planom za poglavlje 23 do kraja 2018. godine i to u delu koji tretira pravosuđe. Odnosno, izlazak izvršne i zakonodavne vlasti iz sudova i izbor sudija i tužilaca van parlamenta.
Referendum i Ustav su svakako u neraskidivoj vezi, jer u slučaju izmena ili donošenja novog najvišeg zakonodavnog akta, osim dvotrećinske većine poslanika, moraju da ga potvrde građani Srbije. Taj posao zahteva i proceduru, koja prethodi ulasku novog teksta Ustava pred poslanike, a podrazumeva dijalog, konsenzus, javnu podršku i referendum. Međutim, deo opozicije smatra da će promena biti zbog preambule Ustava u kojoj je navedeno da je Kosovo sastavni deo Srbije.
Brisel je navodno, od Beograda tražio brisanje te preambule da bi Briselski sporazum Beograda i Prištine mogao da se primenjuje bez nekih problema. Spekulisalo se da je jedna od varijanti da Kosovo jeste deo Srbije, ali da nad njim ona nema suverenu vlast. Zahtev za promenu ustava, inače, može da podnese najmanje trećina od ukupnog broja poslanika, predsednik Republike, Vlada ili minimum 150.000 birača. Kada ga poslanici aminuju, slede izmene akta o promeni Ustava, koji se takođe potvrđuje dvotrećinskom većinom. Parlament, ovaj najvažniji dokument mora da stavi na republički referendum.
Narodnom voljom su i druge države rešavale važna državna pitanja. Jedno od najaktuelnijih pitanja u EU popularno nazvani Bregzit u Velikoj Britaniji, posledica je referendumske odluke građana da njihova zemlja izađe iz EU. Makedonci su menjali ime svoje domovine u Severna Makedonija, a Slovenci da se ne pomera starosna granica za odlazak u penziju. U Švajcarskoj su referendumi najčešći, pa su građani prošle godine odlučili da ne bude ukinuta TV pretplata i odbacili predlog kojim se traži da švajcarski zakoni budu iznad međunarodnog prava, a ove podržali oštriju kontrolu oružja u skladu sa propisima EU.
Važeći ustav, “mitrovdanski” donet je 8. novembra 2006. pošto se u maju referendumom, Crna Gora izdvojila od Srbije. Vlast u kohabitaciji predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice ubrzo je krenula u zamenu “Ustava Slobodana Miloševića”, a novi je zbog visokog praga nadpolovične izlaznosti stigao posle dvodnevnih porođajnih referendumskih muka.
Ustav ima 206 članova i deset delova, a Srbiju definiše kao “državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”. U preambuli, KiM je njen sastavni deo i kao i Vojvodina autonomna pokrajina, a teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva. Srbija je svetovna država od koje su odvojene crkve i verske zajednice i nijedna religija se ne može uspostaviti kao državna ili obavezna. Deklarisan je raskid države sa socijalizmom, ukinuta društvena svojina i uspostavljena tržišna privreda.
Seča poslanika
Za novi Ustav u javnosti je vezivana promena izbornih zakona, broja poslanika kao ustavne kategorije i načina izbora predsednika Srbije.
Bilo je predloga da se broj narodnih predstavnika smanji sa 250 na 150 ili duplo, ali se provlačila i ideja da predsednika države više ne biraju građani neposredno na izborima, već većina u parlamentu.
Bomba referendum
Radi promene ustava bila su organizovana već dva referenduma 1990. i 2006. Zanimljivo je da su 1992. tri neuspešna referenduma o ustavnim amandmanima i državnim simbolima među kojima se našao predlog da “Marš na Drinu” bude državna himna. Referendum je održan i 1998. uoči bombardovanja SRJ, a građani su se izjašnjavali o učešću stranih predstavnika u “rešavanju problema na Kosovu i Metohiji”.
