Kina planira da do 2025. godine proširi program kontrole vremenskih prilika i da pokrije polovinu svoje teritorije veštačkim snegom i kišom koji se izazivaju po potrebi. Na Zapadu strahuju da bi kontrola vremena mogla da postane novo kinesko moćno oružje.
Ukupna teritorija koja će biti pokrivena sistemom veštačkih padavina iznosiće 5,5 miliona kvadratnih kilometara, dok će kontrola gradonosnih oblaka biti sprovedena na teritoriji od 580.000 kvadratnih kilometara, prenosi „Biznis insajder“ saopštenje kineske vlade.
Poslednji u nizu projekata kontrole vremenskih prilika u Kini sproveden je nedavno, kada je 16 raketa za „pojačavanje kiše“ lansirano oko 400 kilometara južno od Pekinga.
Operacija, koju je naredio Meteorološki biro okruga Džuje kao odgovor na lokalnu sušu, navodno je bila uspešna, piše „Blumberg“.
Tokom naredna 24 sata na okrug je palo više od dva centimetra kiše koja je, prema rečima lokalnih zvaničnika, ublažila sušu, smanjila rizik od šumskih požara i poboljšala kvalitet vazduha.
Zvuči kao naučna fantastika, ali Kina je decenijama centar jednog od najnaprednijih programa za kontrolu vremena na svetu.
Generalno, ciljevi su bili skromni – više kiše u sušnim regijama, manje grada koji uništava useve i sunčani dani za velike nacionalne događaje.
Međutim, ta skromnost počinje polako da popušta.
Detalji novih planova čiji je rok 2025. su nedorečeni, ali raste strah od potencijalne vojne upotrebe ovih sposobnosti i njihovih efekata na već promenljivu klimu, piše „Blumberg“. Do kraja 2035. godine, ovaj program trebalo bi da dostigne „svetski napredni nivo“, ali nije objašnjeno šta to tačno znači.
Program kontrole vremenskih prilika koriste i druge zemlje. Tako je do 1953. otprilike 10 odsto kopnene površine SAD bilo predviđeno za „sejanje oblaka“.
Dvanaest godina kasnije, vlada SAD je svake godine trošila milione dolara na istraživanja o kontroli vremena, a 15 kompanija započelo je operacije „sejanja oblaka“ u 23 države.
Nije se, međutim, radilo samo o kišama. Tokom Vijetnamskog rata, američka vojska je, između ostalog, koristila „sejanje oblaka“ kako bi omela kretanje neprijateljskih trupa i smanjila efikasnost protivavionskih napada.
To je toliko uznemirilo svetske lidere da su počeli da traže međunarodni sporazum za okončanje „ratovanja u životnoj sredini“.
Konvencija o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske upotrebe modifikacija životne sredine stupila je na snagu 1978. godine.
Iako je Kina ratifikovala taj sporazum 2005. godine, njen interes za kontrolu vremena i životne sredine nije jenjavao.
Meteorološke nepogode kao što su grad i poplave čine više od 70 odsto godišnje štete u toj zemlji.
Zbog toga je kineska vlada svesna da mora dobro da odgovori na taj problem, a poslednjih decenija, kako je Kina postajala sve bogatija, projekti za modifikovanje planete postajali su sve popularnija rešenja.
Modifikacija vremena je relativno jeftina, piše „Blumberg“. Osamdesetih godina prošlog veka vlade su započele značajna ulaganja u fiziku oblaka i srodna polja.
Napredak u svemu, od satelita do rakete, podstakao je nova istraživanja, iako su se konačni naučni dokazi o efikasnosti „sejanja oblaka“ pojavili tek 2018. godine u Americi.
Peking je 2008. godine lansirao 1.110 raketa za navodno suzbijanje kiše kako bi se osigurao da nema padavina na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara. Do 2015. godine, u 30 kineskih provincija pokrenuti su programi za izazivanje ili suzbijanje kiše i suzbijanja grada, koji su zapošljavali oko 35.000 ljudi.
Uspeh je rodio veće ambicije. Pre tri godine glavno kinesko telo za donošenje ekonomske politike potrošilo je 175 miliona dolara na sistem za promenu vremena dizajniran da donese više padavina u region koji čini oko 10 odsto teritorije zemlje.
Godinu dana kasnije, kineske vazduhoplovne i odbrambene kompanije gradile su hiljade komora za sagorevanje goriva namenjenih izazivanju ogromnih količina padavina duž tibetanske visoravni.
Najava ovog meseca bila je očekivan sledeći korak, iako je izazvao veliki skepticizam među naučnicima.
Ali kao što je Amerika to naučila pre šest decenija, čak i skroman uspeh u modifikovanju vremena dovoljan je da izazove zabrinutost širom sveta.
Ostale azijske zemlje su sve više zabrinute da bi kineski program mogao negativno da utiče na monsune i redovne kiše koje su milenijumima hranile njihov narod.
Iako je nauka koja stoji iza takvih potencijalnih planova i dalje diskutabilna, ovo nije bezrazložna briga.
U regionu u kojem tenzije već rastu zbog pristupa vodi, kontrola vremena bi u najboljem slučaju bila diplomatski pritisak, a u najgorem – oružje.
Za sada je jedini međunarodni sporazum koji makar donekle ublažava tu zabrinutost Konvencija o modifikaciji životne sredine. Ali taj sporazum se odnosi samo na „neprijateljske“ modifikacije, a ne na one „mirne“ koje Kina tvrdi da usavršava i sprovodi.
Jedan od načina zaobilaženja ovog problema je da kontrola vremena postane predmet rasprave o klimatskim promenama.
Ukoliko se tehnologija koristi za uravnoteženje negativnih efekata globalnog zagrevanja, ona bi mogla da donese korist, ali budući razgovori o tom pitanju trebalo bi da obeshrabe jednostrane pristupe. Umesto toga, trebalo bi da daju prednost zajedničkim upotrebama modifikovanja vremena, uključujući razmenu podataka među svim zemljama, zaključuje „Blumberg“.
