Bundestag je još jednom produžio mandat nemačke vojske u Avganistanu. Poslanici više i ne pitaju za smisao te misije, uočava urednik u DW Kristof Haselbah.
Istorija zapadnih vojnih intervencija u Avganistanu je istorija iluzija i precenjivanja sopstvenih mogućnosti. To posebno važi za nemačku vojsku, Bundesver.
Angažman traje skoro 20 godina. Počeo je kao reakcija na terorističke napade u Njujorku 11. septembra 2001. Američka vlada je smatrala da talibani, kao tadašnji vladari Avganistana, kriju organizatore njujorških terorističkih napada. Nemačka je želela da pokaže savezničku lojalnost i odlučila je da učestvuje u vojnoj intervenciji. Tadašnji ministar odbrane, socijaldemokrata Peter Štruk je stalno ponavljao: „Bezbednost Savezne Republike Nemačke se brani i na Hindukušu“.
Demokratizacija nije uspela
Nemačkoj javnosti, koja je skeptična prema vojnim akcijama, kao i Bundestagu, bili su potrebni viši ciljevi da bi odobrili slanje svojih vojnika u daleko konfliktno područje. Zato se stalno naglašavalo da je cilj da se Avganistan pretvori u stabilnu demokratiju.
Primarni cilj je postignut. Avganistan više ne predstavlja realnu opasnost za bezbednost Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika. Ali od ostvarenja drugog cilja, stabilnost i demokratizacije zemlje, danas smo dalji nego ikad. Opunomoćenica Bundestaga za odbrambena pitanja Eva Hegl nedavno je priznala da prvobitni ciljevi nisu ostvareni.
Prošle godine je socijaldemokratski stručnjak za odbrambena pitanja Fric Felgentroj lakonski izjavio da Avganistan nije postao „demokratska pravna država“. Na izveštaj jednog nemačkog oficira o lošem stanju u Avganistanu, Felgentroj je rekao da to nije ništa novo i „da su u Avganistanu povrede ljudskih prava i korupcija rašireni i na vladinoj strani“.
Amerikanci hoće da izađu iz zemlje
Pragmatičnim Amerikancima je dovoljno üto su u Avganistanu uklonili opasnost od organizacije terorističkih napada na zapadne zemlje. Oni razmišljaju o povlačenju trupa. Bivši predsednik Donald Tramp smatrao je da su mirovni pregovori između kabulske vlade i talibanskih vođa pretpostavka povlačenja američkih trupa. No, to je bio samo smokvin list. Trampu je bilo svejedno koju će ulogu ubuduće u zemlji imati sve jači talibani i da li će pregovori uspeti. I za njegovog naslednika Džozefa Bajdena izgleda da je to u najmanju ruku u drugom planu.
Nemci koji se orijentišu prema vrednostima zapali su u dilemu. Ne žele da stave na kocku to što se u Avganistanu postiglo u oblasti obrazovanja ili u emancipaciji žena. Svi akteri slute da bi posle povlačenja stranih trupa, prozapadna vlada u Kabulu, koja ionako kontroliše manji deo zemlje, brzo pala. Time bi mnoga dostignuća bila uništena. Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas je ove nedelje rekao: „Ne želimo da preranim povlačenjem iz Avganistana rizikujemo da se talibani opet okrenu nasilju i da pokušaju da vojnim sredstvima osvoje vlast“.
Šta bi za 30 godina bilo drugačije?
Ali ako se to želi sprečiti, a posle 20 godina u Avganistanu nije se došlo ni korak dalje, koliko dugo bi onda Bundesver morao da ostane? Trideset ili pedeset godina? I šta bi posle toga bilo drukčije?
Vojno prisustvo u Avganistanu Nemce je do sada koštao 59 života vojnika, a prema proceni, do kraja 2018. poreske obveznike je koštalo između 12 i 16 milijardi evra, zavisno od toga da li se računaju samo čisto vojni izdaci.
U Avganistanu nemačka vojska više ne obezbeđuje nemačke interese – ako je ikada to i činila. A cilj demokratskog Avganistana po zapadnom uzoru oduvek je bila iluzija. Zato intervencija više nema obrazloženje.
Mahnuli rukom da prođe
Ako se Amerikanci povuku, onda će Nemcima oni oduzeti teret odluke. Naime, i Nemci i drugi saveznici su do te mere upućeni na američke trupe da bez njih oni ne bi ni mogli ni hteli da produže svoje vojno prisustvo u Avganistanu. Dakle, radi se o ostatku savezničke solidarnosti za slučaj da predsednik Bajden još malo produži američko vojno prisustvo, kako bi izvršio pritisak na talibane u pregovorima. Ali to je premalo za obrazloženje produženja mandata.
Eva Hegl je pre nekoliko dana na Dojčlandfunku samokritički podvukla crtu: „Mi smo kao poslanici u poslednjih nekoliko godina za mandate samo mahnuli rukom da prođu“. Na žalost, to se opet desilo.
