Koliko su genijalci iz različitih sfera života bili depresivni? Volfgang Amadeus Mocart, Edgar Alan Po, Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej… briljantni ljudi izuzetnog uma koji su bili skloni anksioznosti. Nauka istražuje da li postoji direktna veza između visokog koeficijenta inteligencije (IQ) i depresije.
Postoji određena predispozicija za povećanu zabrinutost, samokritičnost i iskrivljen, negativan, pogled na svet. Ovi faktori stvaraju idealne uslove za depresiju. Naravno postoje i izuzeci.
U našem društvu imamo briljantne ljude koji maksimalno iskorišćavaju svoj potencijal ulažući ne samo u svoj život već i u samo društvo. Međutim, mnoge studije i knjige pokazuju ovu jedinstvenu vezu sa depresijom, posebno kod ljudi čiji je IQ iznad 170.
Knjiga „Kreativni mozak” je od velike pomoći da se razume način na koji funkcioniše mozak najpametnijih i najkreativnijih ljudi. U njemu neurolog dr Nensi Andreasen pažljivo demonstrira značajnu tendenciju da genije u našem društvu mogu da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, napade anksioznosti, a posebno napade panike.
Aristotel je govorio da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom. Geniji poput Isaka Njutna, Artura Šopenhauera i Čarlsa Darvina patili su od dugih perioda neuroze i psihoze. Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent van Gog preduzeli su zastrašujući korak okončanja sopstvenog života.
Međutim, uvek je bilo tihih, neshvaćenih, usamljenih genija koji su živeli u svojim malim svetovima. Odvojeni od stvarnosti koja im deluje previše haotično, besmisleno i razočaravajuće.
Studije o inteligentnim ljudima
Sigmund Frojd i njegova ćerka Ana proučavali su razvoj grupe dece sa koeficijentom inteligencije iznad 130. U svojoj studiji je otkrili su da je skoro 60 odsto njih na kraju imalo depresiju kao poremećaj.
Luis Terman, pionir obrazovne psihologije s početka 20. veka, proučavao je koeficijente inteligencije sposobne dece. Deca sa koeficijentom inteligencije iznad 170 učestvovala su u jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije. Ova deca nazvana su „termitima”. Tek 1990-ih godina iz studije su izvučeni neki važni zaključci.
„Termiti”, deca Luisa Termana koji su pomenutih devedesetih bili odrasli ljudi srednjih godina, pokazali su veoma zanimljive rezultate. Uspostavljena je veza između visoke inteligencije i nižeg nivoa zadovoljstva životom. Doduše, mnogi od njih su stekli slavu i važne pozicije u društvu. Ali mnogi su takođe pokušali samoubistvo više puta ili su postali zavisni od alkohola.
Još jedan važan aspekt koji otkriva ova grupa ljudi je njihova posebna osetljivost na svetske probleme. Njihove brige nisu uključivale samo probleme nejednakosti, gladi u svetu ili ratova. Visoko inteligentnim ljudima smeta sebično, iracionalno i nelogično ponašanje.
Emocionalne „slepe tačke” inteligentnih ljudi
Stručnjaci nam kažu da visoko inteligentni ljudi ponekad razviju disocijativni poremećaj ličnosti. Oni svoj život vide spolja, kao pripovedač koji koristi treću osobu da vidi sa pažljivom objektivnošću, ali bez osećaja da su u potpunosti deo toga.
Ova perspektiva izaziva „slepe tačke”. Reč je o konceptu koji je usko povezan sa emocionalnom inteligencijom, o kojoj je Danijel Goleman govorio u zanimljivoj knjizi istog naslova. Ova perspektiva izaziva samoobmanu, ozbiljne greške u percepciji.
Dakle, visoko inteligentni ljudi često se fokusiraju samo na ono što nedostaje njihovoj okolini. Stvari koje nisu sinhronizovane, egoistični delovi sveta, svet u koji ne mogu da se uklope. Često nemaju emocionalne veštine da pronađu mir u ovom zbunjujućem svetu.
Još jedna stvar koju možemo zaključiti o visoko inteligentnim ljudima je da im često nedostaje jedna kritična oblast, emocije. To nas navodi na još jedan zaključak: možda bi trebalo da dodamo još jedan faktor inteligencije.
А’л је лепо бити глуп !
Ko je autor teksta?