Novi britanski premijer Boris Džonson, još od 2016. jedan od najistaknutijih aktivista za Bregzit, nasledio je političku krizu koja i dalje izgleda da je daleko od rešenja, piše 25. jula u komentaru američka TV CNN.
Međutim, pristalice Džonsona veruju da ga njegov optimizam čini pravim čovekom za posao izvlačenja Velike Britanije iz bregzitske rupe u koju je upala, a među tim pristalicama izvesno je i Donald Tramp.
Nađeno je mnogo sličnosti Džonsona i Trampa. To poređenje izgleda da voli predsednik Sjedinjenih Država. Tramp je 23. jula rekao: “Govore: Britanski Tramp… ljudi kažu da je to dobra stvar. Oni tamo me vole. To su hteli. To im je potrebno”.
Ako se i previdi činjenica da su Džonsona zapravo izabrali članovi Konzervativne partije (0,2% stanovništva), a ne birači zemlje u celini, kao i da u Britaniji zapravo ne vole Trampa, iz više razloga to nije poređenje kojim bi Džonson bio zadovoljan.
Prvo, to poređenje ustvari i ne stoji. Mnogo je razloga za kritikovanje Džonsona. On je godinama pisao neverovatno kontroverzne stvari u novinskim kolumnama i izgovarao na javnim tribinama – jedna od najčešće pominjanih je i njegova izjava da muslimanske žene koje nose veo “izgledaju kao poštanski sandučići”.
Džonson je rasističkim izrazima opisivao ljude iz Britanskog Komonvelta. Ali on ni blizu ne dostiže antimigrantsku retoriku koja se često čuje od Trampa. Iako je Džonson govorio o kontroli imigracije, on je pristalica doseljavanja, što se i može očekivati od bivšeg gradonačelnika liberalnog, kosmopolitskog Londona. A nezamislivo bi bilo da će ikada reći da britanski građani koji su etnička manjina “treba da se vrate odakle su došli”, ako im se ne dopada njegova politika – što Tramp jeste izgovorio.
Džonson je, kao i Tramp, za smanjenje poreza bogatima. Ali za razliku od Trampa, on nije ekonomski protekcionista. Džonson veruje da je jedna od glavnih prednosti Bregzita to što će britansku ekonomiju otvoriti ostatku sveta. I, kao što se može očekivati od bivšeg ministra inostranih poslova, Džonson je internacionalista, čega se ni najmanje ne stidi.
Konačno i verovatno najvažnije u čemu se njih dvojica razlikuju, jeste to što Džonson zapravo treba da ujedini svoju zemlju. Šta god se mislilo o njemu kao čoveku, i o njegovoj politici, Džonson – za razliku od Trampa – ne može da preživi “igrajući samo na svoju bazu”.
Ako Džonson želi da izvede Bregzit i da potom pobedi na opštim izborima u zemlji toliko podeljenoj kao što je Britanija, on mora pridobiti ljude iz celog političkog spektra. S obzirom na to da je još od detinjstva želeo posao premijera, malo je verovatno da bi Džonson koristio jezik podele kao Tramp. To jednostavno nije on.
Kritičari Džonsona često ukazuju na plakat koji je napravila njegova zvanična kampanja za Bregzit, “Liv” (Leave – Otići), s upozorenjem na masovnu imigraciju iz Turske. Plakat je bio dezinformacija: aludirao je da će se Turska uskoro pridružiti EU, iako neće. Ali nije bila netačna poenta o EU koja je tu izneta: da je kretanje sasvim slobodno kroz Uniju. A ne treba zaboraviti ni da sam Džonson ima turske korene.
Šta god ko smatrao o tome, on je daleko od tvrdnje da će, kao Tramp, izgraditi zid i naterati Meksiko da plati za to.
Još jedan razlog zbog kojeg se Džonsonu neće dopasti to što Tramp sebe poredi s njim je to što je Tramp, po gotovo svim anketama, zaista nepopularan u Velikoj Britaniji. Dakle, premda bi predsednik mogao pomisliti da je hvaliti Borisa i opisati ga kao prijatelja, najveći kompliment, to bi britanske glasače kojima je već nelagodno zbog novog premijera, moglo navesti da budu još manje zadovoljni.
Opasnost za Džonsona je da tvrdokornije pristalice Bregzita koje ga podržavaju veruju da bi trgovinski sporazum sa Amerikom mogao biti najbolji način da se svetu dokaže da je Bregzit projekat za uspeh. Zato te pristalice kao pozitivnu stvar vide i samu pomisao da će on imati dobre odnose s predsednikom SAD.
Ali ne postoje apsolutno nikakvi dokazi koji bi nagoveštavali da bi trgovinski sporazum sa Amerikom nadoknadio ekonomsku štetu koju bi Britanija pretrpela ako bi bez sporazuma napustila EU. Nema nikakvih podataka o tome kakav bi taj trgovinski sporazum bio, niti se iole ozbiljno razgovora o tome da je vrlo malo verovatno da će Tramp ponuditi asimetrični trgovinski sporazum koji bi Britaniju preplavio dolarima.
Dakle, da li je Boris Džonson britanski Tramp? Imaju sličnu frizuru. Na tome se sličnost uglavnom i završava, zaključuje CNN.
