Da li će Putin narediti napad?

EPA-EFE

Predlog predsednika Džoa Bajdena za susret sa ruskim liderom znači da je rizik od eskalacije opao.

Porast napetosti bilo je teško ignorisati: hiljade ruskih vojnika poslato je ka Ukrajini; američki bojni brodovi navodno su se uputili ka Crnom moru, a Kremlj ih je upozorio da se okrenu “za sopstveno dobro”.

Kako su se neprijateljska retorika i vojni manevri oko Ukrajine pojačavali, zapadni političari počeli su da strahuju od otvorenog napada i počeli da pozivaju ruskog predsednika Vladimira Putina da “deeskalira” situaciju.

Rusija je to odbila – Ministarstvo odbrane je ove nedelje insistiralo da su njegovi potezi reakcija na “preteće” vežbe NATO u Evropi.

A onda je Putinu zazvonio telefon – poziv je bio iz Bele kuće.

“Bajden je trepnuo”

“U Putinovoj igri balansiranja po ivici, Bajden je prvi trepnuo”, tvrdi novinar Konstantin Egert, pošto je Džo Bajden prvi pozvao Kremlj i predložio sastanak sa ruskom predsednikom u “narednim mesecima”.

Prošlo je svega nekoliko nedelja otkako se američki predsednik složio sa novinarom koji ga je intervjuisao da je ruski lider “ubica”.

Potez predsednika Bajdena sada je nova tema rasprave – da li je to bilo sprečavanje katastrofe ili pogrešan ustupak – ali u periodu koji prethodi susretu, rizik od velike ruske vojne akcije je opao.

– To zaista ne bi bilo državnički: predstavljalo bi šamar Bajdenu – kaže Egert za BBC.

“Ali činjenica da je Bajden predložio da se sastanu zaista daje Putinu prednost.”

Slanje signala – ne vojnika

Ruska državna televizija svakako misli tako.

Voditelji i gosti u brojnim političkim emisija hvalili su demonstraciju sile Moskve, tvrdeći da je njihova zemlja pokazala zube neprijateljstvima SAD i NATO.

Jedan komentator sugerisao je da su Bajdenu “popustili živci”.

Senator Konstantin Kosačev naširoko je citiran tvrdeći da su SAD shvatile da je “nemoguće postići vojnu nadmoć nad Rusijom” i da dve zemlje sada moraju da se vrate dijalogu.

Skorašnji ruski dramatični pokreti vojske izgledali su od početka kao razmetanje zemlje koja je odustala od pokušaja da pridobije simpatije i sada samo želi da je se Zapad boji.

Kad je Vladimir Putin poslao trupe i mehanizaciju u istočnu Ukrajinu pre sedam godina, to su bile tajne operacije čije postojanje se i dan-danas poriče.

Ovaj put Rusija deluje odlučnije da šalje signale, a ne vojnike.

“Deca sa šibicama” u Kijevu

– Moja teorija je da se tu radi o zastrašivanju – kaže Andrej Kortunov, šef Ruskog saveta za međunarodna pitanja.

On ukazuje na skorašnje pojačavanje trupa samog Kijeva u istočnoj Ukrajini i tvrdi da je cilj ruskih poteza da spreče bilo kakav pokušaj ponovnog zauzimanja oblasti pod kontrolom militanata koje podržava Moskva.

Jedan viši zvaničnik Kremlja upozorio je da bi takva vojna akcija bila “početak kraja Ukrajine”, u čijoj vladi su deca koja se “igraju šibicama”.

Ovih dana, međutim, Rusija ima izgovor za intervenciju: otkako su borbe izbile 2014. godine, u samoproklamovanoj Donjeckoj i Luganskoj “narodnoj republici” u istočnoj Ukrajini ruske pasoše dobilo je oko pola miliona ljudi.

– Mislim da bi Kremlju bilo teško da im ne pritekne u pomoć ako bi ovim ‘republikama’ pretio krupan poraz – kaže Kortunov.

On je istakao da je ukrajinska vojska sada mnogo bolje opremljena i obučena zahvaljujući američkoj i evropskoj podršci.

Ali on i dalje sumnja da Vladimir Putin planira intervenciju.

Ne vidim šta bi Kremlj dobio direktnim vojnim učešćem u ukrajinskoj krizi.

Mislim da je ruska politika više usmerena ka održavanju statusa kvo i ona pretpostavlja da će se Ukrajina urušiti iznutra pod nagomilanim problemima i zamorom Zapada Ukrajinom”, kaže Kortunov.

Poruka Vašingtonu

Druga publika za manevre Moskve nalazi se malo dalje.

Za Ameriku je tu ne toliko prikriveno upozorenje da Rusija i dalje smatra sudbinu suseda njenim poslom, a posebno je i dalje suprotstavljena cilju Ukrajine da postane članica NATO.

Ali neki drugi su prozreli još jedan cilj: pokušaj da se izbegnu nove, stroge sankcije kojima je Bajdenova administracija zapretila kao odgovor na mešanje Rusije u američke predsedničke izbore, hakerske napade i mnogo toga još.

– Rusija pokušava da podigne ulog: da pokaže da može da natera da plate oni koji žele da primoraju Moskvu da plati, čak i ako je to nepromišljeno i može da se završi još težim sankcijama – tvrdi analitičar spoljne politike Mihail Troicki.

– Mislim da je to logika koja stoji iza ove eskalacije – koja je u suštini opasna zato što bi u nekom trenutku mogla da se otrgne kontroli – dodaje on.

Stanje nacije?

Uprkos obnovljenoj priči na državnoj televiziji o Ukrajincima kao “fašistima”, nema mnogo indikacija da bi totalni rat bio popularan među Rusima koji se već bore sa Kovidom, sankcijama i posledicama pada cene nafte.

Andrej Kortunov smatra da je “potencijal za mobilizaciju” avanturizma u spoljnoj politici sada skoro “potpuno istrošen”, dok ljude više brinu vlastiti problemi nego što je to bilo u jednom bezbrižnijem kontekstu 2014.

Ruski rat sa Gruzijom iz 2008. godine mračno je upozorenje koliko rapidno može jedan takav sukob da eskalira, uz ogradu da niko nije verovao ni da će se Vladimir Putin usuditi da pripoji Krim.

Ali odbrana Donjeckog basena najverovatnije bi bila mnogo krvavija i mnogo opasnija operacija.

Putinove namere će možda postati jasnije naredne nedelje kad bi on trebalo da održi godišnje obraćanje o “stanju nacije”, što je podijum koji je on često koristi za zveckanje sabljama protiv Zapada.

Ali poziv Džoa Bajdena mu je možda pružio priliku da se izvuče iz ove konkretne bitke. Turska tvrdi da je SAD sada otkazala Bajdenov zahtev za dozvolu da dva bojna broda prođu kroz Bosfor.

– Mislim da je Putin uspeo da privuče pažnju, stavio je sebe u žižu ne samo Evrope, već i američke administracije – kaže Konstantin Egert.

“Uspeo je da ih uplaši, a on to voli da radi.”

Mihail Trocki se slaže s tim.

“Ukoliko Rusija bude videla da krupne američke sankcije ne ugrožavaju njene vitalne interese, mogla bi da razmotri povlačenje trupa sa granice”, smatra on.

“Drugi način da se deeskaliraju stvari jeste da dostignu vrhunac, kao što se desilo sa Kubanskom krizom. Ali to bi bilo veoma nepoželjno.”