Da li će 6. januara početi građanski rat u SAD?

EPA/ CRAIG LASSIG

Milion Amerikanaca sjatiće se u Vašington ove srede, na dan kada Kongres treba da potvrdi rezultate predsedničkih izbora održanih u novembru. Ako ga mediji ne prikažu verodostojno, događaj bi mogao biti iskra za „majku“ svih nacionalnih raskola, smatra američki novinar i pisac Robert Bridž.

U mračnoj komediji „Rat Rouzovih“ iz 1989. godine, Oliver i Barbara Rouz, mladi imućni par, kog glume Majkl Daglas i Ketlin Tarner, izgledaju kao da poseduju sve što je neophodno za uspešan brak. Vremenom, međutim, počinju da se gade jedno drugom, a jedina zajednička strast im je porodična kuća, koje nijedno od njih nije spremno da se odrekne. Usred njihovih napora da se međusobno dokrajče u najgorem razvodu svih vremena, Oliver smišlja plan da preseče kuću na pola, što, naravno, ne pomaže rešavanju ovog problema.

Dva ključna dana za Ameriku: Bitke za presto i Senat — šta dobija pobednik

„Rat Rouzovih“ pruža lepu analogiju komplikovanom odnosu koji sada postoji između demokrata i republikanaca u Americi, navodi Bridž u autorskom tekstu za RT.

U prošlosti su zagovornici konzervativizma i liberalizma uvek mogli, i što je još važnije bili su voljni, da pronađu način da reše svoje zategnute odnose. Međutim, danas je medeni mesec završen i deca su se iselila. Dve strane jedva razgovaraju, a sada, usred žestoke bitke za Belu kuću, čini se da su jedino rešenje dve odvojene domovine za dva zapanjujuće različita naroda.

Za otuđene parove moguć je takav međusobni razlaz i podela imovine; za suverene države, međutim, takva odluka u suštini predstavlja građanski rat. Prava tragedija je u tome što se takav, potencijalno eksplozivan, scenario mogao izbeći.
Tokom američke istorije kada je na političkoj sceni „ključalo“, američki mediji su morali da pruže najnepristrasniji prikaz izbornog nadmetanja Donalda Trampa i Džoa Bajdena.

Ali, očigledno, to je bilo previše za medije, koji se toliko naginju levo da prete da prevrne celu državu. Zaista, ako je burno predsedavanje Donalda Trampa išta dokazalo, to je koliko mediji mogu biti efikasni u uništavanju bilo kog pojedinca – čak i samog predsednika SAD – čiji je politički pogled na svet dijametralno suprotan establišmentu.

Od Rašagejts do impičmenta i borbe protiv korona virusa, medijska industrija očigledno nije uspela da bude nepristrasni posmatrač. Umesto toga, ponašala se kao stvarni učesnik, još jedna radikalna aktivistička grupa, najmoćnija od svih njih, u velikom naporu da sruši Trampa. Takvo mešetarenje bi, međutim, moglo da odvede zemlju u konačnu propast. I to nije hiperbola.

Trenutno se stotine hiljada Amerikanaca kreću ka Vašingtonu, zbog onog što bi moglo ući u udžbenike istorije kao jedan od onih ključnih, prelomnih trenutaka koji su zauvek promenili tok zemlje. Usred brojnih optužbi za prevaru i nepravilnosti na predsedničkim izborima u novembru, sve veći broj republikanaca, uključujući Teda Kruza (Teksas), Džoša Havlija (Misuri) i Marša Blekburna (Tenesi), navode da neće, ako ne bude istrage, potvrditi glasanje elektorskog koledža u korist Bajdena.

I kako su mediji reagovali na ovu uznemirujuću vest? Kao i svaki posvećeni demokrata, bombastično i pretvarački, tvrdeći da svaki napor da se istraži legitimitet izbora „podriva demokratiju“. To zasigurno dolazi od iste ekipe koja je četiri godine propagirala teoriju zavere da je Tramp bio u dosluhu sa Moskvom da bi dobio mesto predsednika. Bar tvrdnje koje iznose republikanci imaju neku osnovu u stvarnosti.

Bez detaljnog opisivanja, u pet od šest odlučujućih država (Pensilvanija, Džordžija, Viskonsin, Misuri i Arizona), naknadne promene u izbornim promenama nisu doneli državni zakonodavci, kao što je naloženo Ustavom SAD-a, već sudovi i izvršna vlast. Istovremeno, desetine posmatrača izbora svedočili su pod zakletvom u vezi sa mnogim nepravilnostima tokom izbora kojima su bili svedoci. Umesto da mediji iznesu ove činjenice svojim gledaocima, oni svaki napor da se istraže optužbe prikazuju kao izdaju.

Štaviše, odbacujući republikanske tvrdnje o neovlašćenom mešanju u izbore kao neutemeljene, mediji pomažu da se zapali fitilj nacionalnog požara ukoliko Donald Tramp zaista pobedi na ponovnim izborima. Ako se odbaci takva mogućnost, koja je još uvek u igri, samo će se teže obuzdati reakcija iz demokratskog tabora. Američki gradovi biće pod opsadom, a pretnja koja dolazi od razjarene desnice nije ništa manje zabrinjavajuća, napominje američki novinar.

Možda, ako bi mejnstrim mediji odbacili zabrinutost nekih političkih pokreta i neskriveno ruganje, bili razumljiviji. Ali to nije slučaj. Govorimo o desetinama miliona američkih birača koji se osećaju prevarenima u političkom procesu i ignorisanima od strane medijske industrije. Sudeći prema najavama za sredu, u prestonici Amerike bi moglo da se okupi više od milion besnih Trampovih pristalica.

Razlog zbog kojeg je toliko važno da mediji održavaju svoju publiku adekvatno informisanom nadilazi puko poštovanje novinarskih standarda. Mediji služe kao ventil za otpuštanje pritiska, da tako kažem, pružaju ljudima zadovoljstvo da znaju kako se rešavaju njihove brige, ističe Bridž.

Trenutno, međutim, ne samo da se približno polovini američkog stanovništva uskraćuje objektivno izveštavanje o izborima, već im se u suštini kaže da su teoretičari zavere, pa čak i „antiamerikanci“. Drugim rečima, četiri godine su američki mediji prodavali Amerikancima laž o „ruskom mešanju“, ali sada kada su se pojavili dokazi o stvarnom nezakonitom ponašanju, ideja o nameštenim izborim se pobija kao apsurdna.

Ukratko, bilo bi teško zamisliti opasniju situaciju od one sa kojom se sada suočava Amerika. Iako medijske ličnosti sigurno imaju pravo da mrze Donalda Trampa, njihova glavna dužnost je prema američkom narodu i američkom izbornom procesu.

Jednom kada Amerikanci izgube veru u izborni proces, kao što su već izgubili u medije, za Sjedinjene Američke Države je gotovo. Neće se smatrati ništa boljim od banana republika koje redovno grde, zaključuje autor.