Ne čudi što nemačka industrija igra dvostruku igru – da uporedo enormno investira na američkom tržištu, a da se ne povlači sa kineskog, sve dok bura američko-kineskog sukoba ne potopi nemačke nade, piše Al Džazira Balkans.
Rukovodiocima jednog međunarodnog naučnog instituta sa sedištem u Nemačkoj se naizgled činilo da će to biti uobičajen redovan sastanak sa predstavnicima Evropske komisije, kojima će predstaviti kako napreduju njihovi projekti finansirani iz naučnih fondova Evropske unije.
Međutim, izlaganja o istraživanjima na polju prirodnih nauka prekinuta su neuobičajenim pitanjima iz sfere geopolitike. A koliko Kineza radi na vašem institutu? Zašto ih zapošljavate? Da li ste svesni rizika? Vi znate da oni verovatno odaju naučne tajne kineskoj vladi? Nizala su se pitanja, koja su svetski ugledne profesore naterala da bezmalo zamuckuju i bezuspešno ubeđuju birokrate EU da nauka ne poznaje politička ubeđenja i da kod njih rade samo vrhunski naučnici.
Nedavni događaj verovatno najbolje oslikava koliko je zatezanje odnosa Zapada sa Rusijom bilo zapravo samo lagana priprema za približavajuću buru u svim segmentima života Evropljana kada se zaoštri hladni rat između Zapada i Kine. Doduše, evropski zvaničnici na nivou EU, ali i država članica, u javnim nastupima ne govore ni o “hladnom”, niti o ekonomskom ratu. Čak ni o takozvanom decopulingu, to jest ekonomskom razvodu EU od Kine. Umesto toga, zvanična evropska mantra po pitanju odnosa sa Kinom je da se radi na deriskingu, to jest da se preduzimaju koraci koji će smanjiti rizik od finansijskih gubitaka.
Smanjenje rizika na nemački način
Ono što je očigledno jeste to da u EU postoji drastično različito shvatanje kako bi trebalo da izgleda to smanjenje rizika od saradnje sa Kinom. Jedan je nemački način, koji suštinski podrazumeva da nemačka industrija što manje izgubi od tog smanjenja rizika; drugi je takozvani američki način, koji zapravo želi da u potpunosti raskine zavisnost Zapada od Kine. Uprkos tome što je na čelu EK Nemica Ursula fon der Lajen, ona je u ovoj podeli zastupnik tog američkog načina, nasuprot zvaničnog Berlina, koji nastoji da zaštiti interese svoje industrije.
Najbolja ilustracija toga kako izgleda smanjenje rizika na nemački način se videla nedavno u Berlinu i Minhenu, kada je kineski premijer Li Ćijang sa svojim ministrima došao u Nemačku na kinesko-nemačke vladine konsultacije. Najpre je u Berlinu dočekan sa najvećim počastima, nakon čega je usledila i ceremonija na kojem su kineski i nemački ministri, ali i predstavnici velikih agencija i automobilskih giganata Folksvagen, BMW i Mercedes-Benc, potpisali ugovore o saradnji u nekoliko oblasti.
Potom je usledio bezmalo carski doček u Minhenu, gde je bavarski premijer Markus Zeder kineskim zvanicama i predstavnicima nemačke industrije priredio gala večeru u velelepnoj Minhenskoj rezidenziji, nekadašnjoj kraljevskoj palati dinastije Vitelsbah.
Malo je reći da su analitičari koji zagovaraju američki pristup “pitanju odnosa sa Kinom” bili ne samo zaprepašćeni kako su Nemci dočekali kinesku delegeaciju, već i zbog toga što je Zeder istakao da žele sa Pekingom “saradnju umesto konfrontacije”.
Ništa manje simptomatična nije bila ni konferencija za novinare kancelara Olafa Šolca sa kineskim kolegom. Šolc nijednom nije pomenio ni termin derisking, ni Tajvan, niti ljudska prava u kineskom regionu Sinđang ili u Hong Kongu. Ali je zato istakao: “Nemamo interesa za ekonomsko odvajanje od Kine.”
Nemački “fatalni signali” EU partnerima
Reakcija evropskih, ali i nemačkih medija je bila, malo je reći, proamerička, to jest kritički nastrojena prema ovakvom “prokineskom” ponašanju Šolca i Zedera. Nemački javni servis ARD je u autorskom komentaru zamerio kancelaru što je Kineze “počastio” posebnim diplomatskim formatom vladinih konsultacija, jer bi “ova vrsta posebne razmene morala da bude rezervisana za demokratski upravljane države i prijateljske zemlje, kao što su Francuska, Poljska, Španija, Izrael i Holandija”.
ARD je ovakve kritike pravdao time da sada “imamo posla sa Kinom koja je drugačija nego pre 12 godina”, potom da “kinesko rukovodstvo bar indirektno prikriva ruskog predsednika Vladimira Putina i njegov agresorski rat protiv Ukrajine”, kao i da je “Kina sistemski rival”.
To što je “sistemski rival” dočekan na crvenom tepihu u Berlinu na izvestan način je bio i šamar ne samo administraciji EU u Briselu, već i drugim prestonicama država članica Unije.
Ugrožena su četiri dominantna sektora
Odsustvo evropskih kolega u Berlinu promptno je procenjeno kao “fatalna greška” Šolcove politike, zbog čega ne čudi što je vrlo brzo pred Bundestagom usledilo kancelarovo zvanično obraćanje, u kojem je naveo da je Kinu “upozorio da ne koristi silu protiv Tajvana” i da će “odlučno odbaciti sva jednostrana nastojanja da se silom ili prinudom promeni status quo u Istočnom i Južnom kineskom moru”.
Raskid sa Kinom bi za Nemačku u ovom trenutku bio fatalan, jer četiri najdominantnija sektora nemačke industrije ne mogu tako lako da se “otkače” od Kine. Prvi je automobilska industrija, pre svega Folksvagen, Dajmler i BMW, koji i u vreme očiglednog ekonomskog rata SAD i Kine ne odustaju od kineskog tržišta i proizvodnje.
Drugi je sektor mašinskog inženjerstva, koji, kroz mala i srednja preduzeća, zapošljava oko 1,1 milion ljudi u Nemačkoj. Sledi hemijska industrija, pre svega najveći svetski hemijski gigant BASF, koji zapošljava oko 118.000 radnike, a potom elektronska industrija, poput Simensa.
Ova četiri industrijska sektora i dalje se čvrsto drže proizvodnje, investicija i tržišta u Kini, a nijedan kancelar dosad nije imao snagu da im se u tome suprotstavi, koliko god razni analitičari optužuju zvanični Berlin da povlači potpuno pogrešne geoekonomske i geopolitičke poteze.
Kina “igra” na čipove i Mađare
I dok se Nemci nadaju da će zadržati povlašćeni odnos sa Kinom, zvanični Peking je i te kako svestan trgovinskog rata sa Amerikancima, pa i zavisnosti zapadne industrije od strateških sirovina koji su na tlu Kine.
Od 30-ak sirovina koje se ocenjuju kao “strateške” u proizvodnji robe, posebno u sektoru visoke tehnologije, 20-ak se dominantno crpe u Kini. Nemački vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habek je priznao da je po pitanju nekih sirovina nemačka zavisnost od Kine 100 odsto i da “ako bi Kina nestala kao tržište, neke nemačke industrije to ne bi preživele”.
Kina se trudi i da “potpomogne” pravljenje podela unutar EU. Mađarski istraživački novinari su otkrili dokumente koji dokazuju da je Kina izabrala Mađarsku kao svojvrstan centar za transport proizvoda kineske hemijske industrije namenjenih Evropi.
Ekonomska statistika ukazuje da evropska ekonomija u odnosu na američku ponire. U 2008. godini, kada još nije došlo do Bregzita, ekonomija Unije je bila 10 odsto veća od američke. Četrnaest godina kasnije, ekonomija EU i Velike Britanije zajedno je 21 odsto manja od američke. A kada se izuzme Velika Britanija, američka ekonomija je za više od 50 odsto veća od ekonomije EU.
Ova veza evropske slabosti i američke agresivnosti je verovatno jedna od najvećih ekonomskih pojava minule decenije o kojoj se najmanje priča. Zbog toga ne čudi što nemačka industrija nastoji da igra dvostruku igru – da uporedo enormno investira na američkom tržištu, a da se ne povlači sa kineskog. Sve dok bura američko-kineskog sukoba ne potopi ove nemačke nade.
