Da li Austrija vraća migrante u Srbiju?

Promo

Bivši austrijski ministar tvrdi da postoji ugovor prema kojem se odbijeni tražioci azila vraćaju u Srbiju iako su tuda samo prošli. Srpska vlast ignoriše upite na tu temu, ali je Dojče vele došao do nekih odgovora u Beču.

– Tokom moje ministarske odgovornosti došlo je i do ugovora sa Srbijom, gde ljude koji su u Austriji dobili negativan odgovor (na zahtev za azil) i moraju da napuste zemlju – ali njihove države ne žele da ih prime nazad – šaljemo u jednu drugu zemlju, naime Srbiju, kako bi se uspostavila razlika da li neko ovde (u Austriji) može biti legalno ili ne.

Tačno je tako rekao Herbert Kikl u emisiji „U centru“ austrijskog javnog servisa ORF2 krajem septembra prošle godine. Političar Slobodarske partije Austrije je do maja bio ministar unutrašnjih poslova, dok zbog afere „Ibica“ nije pukla vlada Slobodaraca i Austrijske narodne partije starog-novog kancelara Sebastijana Kurca.

Samo sedam dana posle pomenute emisije su u Austriji održani izbori koji su Kurcu doneli koaliciju sa Zelenima. Slobodarce su birači poslali u opoziciju pa je Kikl sada šef poslaničkog kluba.

Da li famozni ugovor uopšte postoji? Ili je sve bila predizborna govorancija Herberta Kikla čija se stranka protivi prihvatanju izbeglica i time pokušava da pridobije birače? Istina je možda negde između.

U poslaničkom klubu Slobodarske partije Austrije tvrde da su u vreme Kiklovog ministrovanja „vođeni odgovarajući pregovori na činovničkom nivou, i sa Srbijom je ispregovaran ugovor o prijemu najpre oko 200 osoba“. U pitanju su, dodaju, odbijeni tražioci azila koji su na putu ka Austriji prošli kroz Srbiju.

Iz toga se može zaključiti da ugovor o kojem priča Kikl – ako zaista postoji – predstavlja radni sporazum na osnovu Sporazuma Državne zajednice Srbije i Crne Gore sa Austrijom koji je potpisan u junu 2003. godine i reguliše „vraćanje i prihvatanje lica sa nelegalnim boravkom“. Taj sporazum je još na snazi, a baštini ga Srbija kao pravna naslednica SCG.

U drugom poglavlju sporazuma stoji da Austrija i Srbija jedna od druge mogu da zatraže („podnesu zamolnicu“) preuzimanje državljana trećih zemalja ili ljudi bez državljanstva „ako se dokaže ili učini verodostojnim“ da su ti ljudi prethodno boravili ili prešli preko teritorije druge potpisnice.

Pravilo ima niz izuzetaka: ne odnosi se na državljane zemalja koji imaju granicu sa zemljom koji bi da ih se reši, ne odnosi se na one koji su u zemlju ušli sa urednom vizom ili dobili izbeglički status, a ni na one koji u jednoj od dve zemlje borave već duže od godinu dana.

Takođe, Beč bi morao da poimence navede koga bi da pošalje u Srbiju – možda, kako tvrdi Kikl, dvestotinak ljudi odjednom – ali onda Beograd ima tri nedelje da odgovori na „zamolnicu“. Srbija, dakle, prema sporazumu iz 2003. nije dužna da automatski prima odbijene tražioce azila iz Austrije koji nisu srpski državljani.

Iz statistike koju objavljuje austrijski Savezni zavod za strance i azil ne može se zaključiti da li je Beč poslednjih godina, od početka velikog izbegličkog talasa, u Srbiju uopšte vraćao nekoga ko nije srpski državljanin. Tako je 2016, kada su stotine hiljada ljudi preko Balkana hrlile ka zapadnoj Evropi, iz Austrije preko 10.000 ljudi deportovano ili su pak dobrovoljno otišli pod pretnjom deportacijom.

Na tom spisku bilo je najviše državljana Iraka (1.565), Avganistana (1.094), Irana (687), Srbije (682) i Nigerije (610). Međutim nema podataka u koje su zemlje ljudi vraćani. Iz Ministarstva unutrašnjih poslova u Beču tvrde da je to tako zbog „zaštite ličnih podataka“.

U krugovima austrijskih boraca za prava izbeglica kažu da je taj izgovor budalast jer ni na koji način lične podatke ne ugrožava ukoliko se navedu brojke koliko je čijih državljana deportovano u koju zemlju. Kako DW saznaje, jedan broj parlamentaraca u Austriji sprema detaljan upit Vladi u kojoj će tražiti odgovore – između ostalog i o Kiklovom „ugovoru“ sa Srbijom, zaključuje Dojče vele.