Među brojnim nevestama iz severne Albanije koje su pre desetak godina, a i kasnije, po bračnu sreću i bolji život došle u Srbiju i Rašku oblast, između ostalih je i Ljulja Bojović iz zabitog sela Mojstir kod Tutina. Igrom sudbine, Ljulja je pre tri godine ostala bez supruga, koji je poginuo u šumi dok je traktorom izvlačio drva, pa je na njena nejaka pleća pala sva briga o odrastanju, izdržavanju i školovanju desetogodišnje ćerke Ljubice i šestogodišnjeg sina Ivana.
– Bio je to veliki šok za mene i celu porodicu. Bila sam u dilemi da li da ostanem u Mojstiru i sama se borim kroz život ili da se vratim mojima u Albaniju. Odlučila sam da ostanem, a presudnu ulogu u donošenju ovakve odluke imao je moj dever Radisav koji mi je rekao da mogu da idem gde god želim, ali da bi on i porodica, ponajviše zbog naše dece, voleli da ostanemo. Obećao je i da će nam pomagati i uvek biti uz nas, što svakodnevno i čini – priča Ljulja i naglašava da se nije pokajala.
Uz Radisavljevu pomoć, ali i angažovanje komšija, rodbine i prijatelja (svi su jako želeli da deca ostanu u Tutinu gde je ostalo još samo 1.000 Srba), Ljulja je obezbedila plac u prigradskom naselju Mitrova, gde je započeta izgradnja kuće za nju i njenu decu. Iznajmila je i stan u jednoj trošnoj kući da bi Ljubica i Ivan bili bliže školi i stricu Radisavu i njegovoj porodici. U akciju su se uključile i Humanitarna organizacija “Srbi za Srbe” i “Stari Ras” iz Pančeva, koje su presudno pomogle da se nekako stigne do “gornje ploče”. Dalje se nije moglo. Radovi trenutno miruju, ali je u toku živa aktivnost na prikupljanju materijala za nastavak izgradnje i ukrovljenje.
– Još će nam mnogo trebati i još mnogo posla nas čeka. Ipak, nadamo se da ćemo, uz pomoć organizacija “Srbi za Srbe” i “Stari Ras” iz Pančeva, drugih dobrotvora iz ovog kraja i Srbije, a nadamo se i naše dijaspore tokom leta ukroviti kuću za Ljulju, Ljubicu i Ivana. Cilj nam je potom da ih što pre uselimo, jer je kuća u kojoj su sada podstanari predviđena za rušenje. Hvala svima koji nam pomažu i koji će nam pomoći – ističe Radisav Bojović, a Ljulja dodaje:
– Želim da moja deca rastu kao i druga deca, da čuvaju svoj kućni prag i tradiciju i da postanu dobri ljudi. Zahvalna sam svima koji su nam do sada pomogli, bez dobrih ljudi sami ne bismo mogli ništa.
Do punoletstva
Plac i kuća neće moći da se otuđe dok Ljubica i Ivan ne budu punoletni. Kad postanu svoji ljudi oni će odlučiti šta i kako dalje. Do tada, obećavaju da će, kao i do sada, biti dobri đaci.
Zaslužila poštovanje i pomoć
Započetu kuću porodice Bojović i plac obišao je i poznati humanitarac i saradnik “Vesti” Hido Muratović, koji je takođe pozvao sve svoje pratioce i saradnike da pomognu Ljulji i njenoj deci.
– Albanke koje su došle u ovaj kraj su sačuvale mnoga ognjišta, dobre su domaćice, poštene i vredne radnice, zaslužuju svako poštovanje i pomoć. To posebno zaslužuje Ljulja koja je sticajem nesrećnih okolnosti ostala bez svog domaćina – ističe Muratović.
