Američki nosači aviona i dalje vladaju morima, ali Rusija i Kina planiraju to da promene. Razvoj tehnologije hipersoničnog naoružanja gađa slabe tačke nosača aviona, ali, prema rečima stručnjaka, još je rano da se odustane od njih.
U avgustu je Kina lansirala dve balističke protivbrodske rakete, koje su, prema rečima kineskih eksperta, pogodile brod koji se kretao u Južnom kineskom moru, nekoliko hiljada kilometara od tačke lansiranja.
Probe su izvedene mesec dana nakon što su Sjedinjene Države razmestile dve udarne grupe nosača aviona (UGNA) u region, i jedan dan nakon što je američki izviđački avion „Lokid“ U-2 evidentirao vežbu uz upotrebu vatre koju je održala mornarica Kine.
Ovo je prva poznata demonstracija kineske protivbrodske balističke rakete dugog dometa koja je sposobna da pogodi pokretne ciljeve na površini vode, ističe „Biznis insajder“.
Američki nosači aviona suočeni s pretnjom
„Činimo ovo zbog američkih provokacija“, rekao je Vang Sjansui, bivši kineski pukovnik i profesor na Univerzitetu Bejhan u Pekingu, nazivajući probe protivbrodskih raketa „upozorenjem za SAD“.
Da ne bi zaostajala za kineskom mornaricom, ruska mornarica je u decembru 2020. godine izvela svoje treće probno lansiranje hipersonične protivbrodske krstareće rakete „Cirkon“ u Belom moru. Raketa je lansirana sa fregate, dostigla je brzinu od 8 maha i pogodila „obalni cilj“ na udaljenosti većoj od 300 kilometara.
Ispitivanja hipersoničnih raketa u Rusiji započeta su 6. oktobra 2020. godine. Iz voda Belog mora, vodeća fregata projekta 22350 „Admiral flote Sovjetskog Saveza Gorškov“ prvi put je ispalila hipersoničnu krstareću raketu „Cirkon“ na pomorski cilj koji je bio smešten u Barencovom moru. Prema podacima objektivne kontrole, „Cirkon“ je direktnim pogotkom uspešno uništio morski cilj na udaljenosti od 450 kilometara, dok je brzina leta rakete bila veća od 8 maha.
Ispitivanja su samo najnoviji pokazatelj da bi se američki nosači aviona, koji se dugo smatraju kraljevima mora, uskoro mogli suočiti sa stvarnom pretnjom po svoje postojanje, sugeriše „Biznis insajder“.
Prioritetni ciljevi
Američki atomski udarni nosači aviona uvek su bili među prioritetnim ciljevima potencijalnih protivnika u hipotetičkom oružanom sukobu. Iako su nosači aviona u SSSR-u bili javno kritikovani kao „ugnjetači nacionalno-oslobodilačkih pokreta“, priznati su kao dominantna oružana platforma na morima i okeanima.
Ovo je postalo posebno aktuelno nakon što je Sovjetski Savez shvatio da se na nosačima aviona baziraju avioni-nosači nuklearnog oružja.
Do 1980-ih, Sovjetski Savez je retko kritikovao nosače aviona tokom unutrašnjih diskusija, čak ih je i hvalio zbog pružanja „velike borbene otpornosti“. U dokumentu iz 1979. godine navedeno je da će nosači aviona biti „najveći prioritet prilikom napada na brodske formacije u potencijalnim ratnim scenarijima, a desantni brodovi mogu biti sledeća meta za moguće napade“.
Planovi za borbu protiv američkih nosača aviona bili su gotovo u potpunosti zasnovani na mogućnostima protivbrodskih krstarećih raketa lansiranih sa podmornica, bombardera i brodova, a idealno bi bilo sa svih mogućih nosača istovremeno. U tom cilju, mornarica SSSR-a se usredsredila na opremanje svojih brodova krstarećim raketama, uključujući teške krstarice nosače-aviona.
Sovjetski bombarderi dugog dometa pomorske avijacije Tu-16, Tu-95 i Tu-22 bili su glavno sredstvo za dostavljanje protivbrodskih raketa. Glavne pomorske platforme za ovu vrstu oružja bile su krstarice klase Kynda (raketne krstarice projekta 58, glavni brod je „Grozni“), Kresta (veliki protivpodmornički brodovi projekta 1134), Slava (višenamenske raketne krstarice projekta 1164 „Atlant“) i Kirov (teška atomska raketna krstarica, glavni brod projekta 1144 „Orlan“).
Brojne atomske i dizel-električne podmornice, poput projekta 949A „Antej“ (serija nuklearnih raketnih podmornica koje su naoružane krstarećim raketama P-700) i projekta 651/651K (dizel-eletrične podmornice) mogle bi da lansiraju slične rakete iz podvodnog položaja i nalazeći se na površini vode.
Ali ni to možda nije bilo dovoljno. U SSSR-u su smatrali da su PVO nosača aviona i borbene sposobnosti aviokrila koje je razmešteno na njemu, toliko moćne da je za napad na samo jedan nosač aviona bilo potrebno poslati do 100 bombardera dugog dometa sa očekivanim gubicima do 50 odsto.
Američki list smatra da sovjetskim pilotima čak nisu date ni detaljne rute za povratak na polazne aerodrome. Kako navodi, takođe je postojao strah da bi značajan deo protivbrodskih raketa tokom udara mogao biti oboren, pa je SSSR došao do zaključka da protivbrodske rakete treba da budu naoružane nuklearnim bojevim glavama.
Dominacija nosača aviona se bliži kraju
Nakon završetka Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza, dominacija američkih nosača aviona izgledala je više nego zagarantovana. Ovi nosači aviona odigrali su ključnu ulogu u praktično svakom oružanom sukobu u koji su SAD bile umešane od 1990-ih.
Ali poredak nakon Hladnog rata postepeno se dovodi pod znak pitanja.
To je uglavnom zbog brzog rasta vojne moći Kine, koja ima najdirektnije posledice na dominaciju nosača aviona u Svetskom okeanu.
Američki nosači aviona najviše zabrinjavaju Peking. Njihovo prisustvo pomoglo je da se zaustavi invazija Kine na Tajvan 1950-ih godine, a 1996. godine dve udarne grupe nosača aviona postavile su Kinu u nelagodan položaj dok su su nesmetano manevrisale oko Tajvana tokom perioda pojačanih tenzija, primoravajući Peking da na kraju prizna vojnu moć SAD-a, ističe „Biznis insajder“.
Od tada je Kina uložila veliki novac u izgradnju sredstava za borbu protiv udarnih grupa nosača aviona. Prvo je od Rusije kupljen veliki broj naoružanja, uključujući višenamenske lovce Su-30MKK, 12 udarnih podmornica klase Kilo (dizel-električne podmornice projekata 877 i 636) i četiri razarača sa vođenim raketnim oružjem projekta 956 tipa „Savremeni“.
Ali rakete su uvek bile u centru pažnje Kine.
Peking trenutno ima jedan od najvećih i najnaprednijih arsenala na svetu, od kojih 95 odsto nije predmet Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa, u skladu sa kojim je SAD-u i Rusiji zabranjeno da poseduju rakete dometa od 310 do 3.100 milja. SAD je nedavno izašla iz sporazuma, a Kina nikada nije bila njegov deo.
Dve kineske balističke rakete koje su testirane u avgustu 2020. godine bile su varijante DF-21 („Dunfeng-21“ — doslovno „Istočni vetar-21“, dvostepena raketa srednjeg dometa na čvrsto gorivo) i DF-26 (dvostepena raketa na čvrsto gorivo za uništavanje krupnih morskih ciljeva i objekata na kopnu) sa dometom paljbe do 1.300, odnosno 2.400 milja.
Izveštaj američkog Ministarstva odbrane koji je objavljen ove godine, navodi da je razvoj sličnih raketa u Kini jedno od onih područja u kojima je Peking „dostigao paritet sa Sjedinjenim Državama ili ih je čak prevazišao“.
Nove pretnje nosačima aviona
Još jedna ozbiljna pretnja nuklearnim nosačima aviona su hipersonične krstareće rakete. HKR mogu da lete brzinom većom od 5 maha (preko 3.800 milja/čas) i prebrze su da bi raketna odbrana mogla efikasno da reaguje. Takođe mogu da promene smer u letu, što ih čini gotovo nepobedivim.
Kina je naoružana dvema vrstama hipersoničnog oružja — DF-17 i DF-100. Rusija razvija brojne hipersonične rakete, od kojih je najperspektivniji „Cirkon“. Ruski zvaničnici su izjavili da se nadaju da će sve nove brodove u ruskoj mornarici moći da naoružaju hipersoničnim oružjem.
Britanski zvaničnici su već izrazili zabrinutost zbog pretnje koju rusko hipersonično oružje može predstavljati njihovom nosaču aviona.
„Hipersonične rakete gotovo je nemoguće zaustaviti“, rekao je za „Dejli miror“ visoki britanski vojno-pomorski izvor. „Bez odbrane od raketa poput „Cirkona“, britanski nosač aviona morao bi ostati van dometa, stotinama milja na moru“, dodao je. „Njegovi avioni će biti beskorisni, a čitava udarna grupa nosača aviona biće suvišna“.
Prave mogućnosti novog oružja Rusije i Kina, koje Moskva i Peking mogu da iskoriste protiv nosača aviona, još uvek nisu poznate, ali nedavna ispitivanja su pokazala da se bezuslovna dominacija brodova ove vrste u okeanima bliži kraju, zaključio je „Biznis insajder“.
„Analizirajući scenario mogućeg oružanog sukoba između vojno-vodećih sila, neki mediji prave istu osnovnu grešku — poređenje taktičko-tehničkih karakteristika i mogućnosti bilo kog oružja izvlači se iz opšteg geopolitičkog i geostrateškog konteksta. I samo se na osnovu ovoga pravi dalja analiza i izvode se zaključci o perspektivama brodova, aviona, tenkova, raketa i tako dalje“, rekao je za „Gazeta.ru“ bivši zamenik načelnika Glavne operativne uprave Generalštaba oružanih snaga RF Valerij Zaparenko.
Po njegovom mišljenju, hipersonično oružje i balističke rakete dugog dometa nesumnjivo će drastično povećati borbene sposobnosti flote i raketnih snaga i poslužiće kao moćno sredstvo za suzbijanje protivnika. Međutim, njihova upotreba u sukobu, na primer između Kine i SAD-a, neizbežno će prouzrokovati prelazak na razmenu masovnih nuklearnih udara.
Drugim rečima, oružani obračun velikih sila neće se završiti tihim okršajima.
A u nuklearnom raketnom ratu ne može biti pobednika, i protivbrodske i hipersonične krstareće rakete u takvom sukobu igraće značajnu, ali ni izdaleka ne glavnu ulogu.
