Kao fotograf je Karlos Garsija Ravlins bio mnogo puta u prilici da prisustvuje sahranama. Bivao je okružen smrću, ali je na njega utisak strahote smrti ostavila tek mrtvačnica u Karakasu. Opisao je svoja iskustva iz prve ruke.
– Miris formaldehida i raspadajućeg ljudskog mesa štipa za oči. Ali to nije ništa prema prizoru mrtvozornika koji rašiva konac kojim je spojen grudni koš i stomak posle obdukcije. Zatim vadi organe i stavlja ih u kesu, a u abdomen nagura novine i ponovo ga zašiva pre nego ga položi nazad u kovčeg. Bila je reč o osobi koja je poginula nekoliko dana ranije od višestrukih povreda vatrenim oružjem.
Problem svakodnevnog nasilja u Venecueli promenio je fokus fotografa koji je na put s aparatom otišao kako bi video neka nova, egzotična mesta, upoznao neke zanimljive ljude.
Zapravo, jedina industrija koja u Venecueli cveta je industrija smrti. Pretpostavka da se najviše gine u ratnim zonama je pogrešna. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, broj nasilnih smrti, od ubistava, daleko je veći od onih iz rata.
Opservatorija za praćenja nasilja u Venecueli navodi da je broj ubistava u Venecueli 1998. bio negde oko 19 na 100.000, a danas je 79, dok više od 90 odsto ubistava zauvek ostaje nerešeno. I to sve u državi koja zvanično nema problema s narko-kartelima poput Kolumbije ili Meksika.
Posebno je teško bilo obiti dozvole za snimanje pripreme mrtvaka za sahranu, bol kroz koji prolaze članovi porodice dok se opraštaju od ubijenih rođaka.
– Za mene je najšokantnije bilo to što sam od članova porodica čuo da oni tačno znaju ko je ubio njihove rođake, kao i da na osnovu toga planiraju osvetu. To je jedna savršena formula spirale nasilja koja se samo produžava i ubrzava – kaže Ravlins.
Prema njegovim rečima, život u Venecueli postaje sve jeftiniji i svakog dana. Dok većina pati, biznis mrtvozornika postaje sve isplativiji. I tako će biti sve dok se "uobičajeno nasilje", kako ga naziva vlada Venecuele, nastavi tretirati kao "uobičajeno".
|
Za sve su krive sapunice |
