Poslednjih nekoliko decenija otadžbina nam je sve manja, a dijaspora sve veća, pa o njoj moramo mnogo više da brinemo nego do sada.
U ovih nekoliko reči izražen je osnovni motiv koji nadahnjuje Zemunca dr Milutina Đuričkovića, profesora na Univerzitetu u Nišu i retkog entuzijastu i istraživača, koji već godinama istražuje književnu dijasporu i specifične spisateljske veze koje se pletu među našim ljudima po svetu.
Plod njegovog rada je 35 autorskih i priređenih knjiga i nezaborav koji je zauvek skinuo sa stotina pisaca i pesnika, koji stvaraju na srpskom jeziku i u najudaljenijim krajevima planete.
– Želeo sam da predstavim te pisce kao integralni deo naše književnosti, bez obzira gde se nalazili, jer se ona stvara na srpskom jeziku. S druge strane, ima mnogo pisaca u dijaspori koji su prihvatili da stvaraju i na stranom, jeziku, ili su uzeli strana imena, pa su postali poznati pod pseudonimima.
Samo sloga pesnike okuplja
Pesnike u dijaspori muče iste brige, kao i njihove čitaoce: |
Mnogi ne znaju da je Sreten Božić Vongar, zapravo jedan od najplodnijih australijskih pisaca – kaže Đuričković, dodajući da time "doprinosim da budu priznatiji i poznatiji u našoj zemlji".
Rukovođen time, naš sagovornik je upravo završio antologiju poezije više od 50 pisaca-iseljenika iz Crne Gore, pod naslovom "Povratak", ali je njegova suštinska misija, zapravo, književnost za decu u dijaspori, posebno poezija, čemu je posvetio i svoj magistarski rad.
– To su ljudi različitih vokacija, obrazovanja, ali
Crnogorska dijaspora
Na čemu se danas temelji postojanje crnogorske dijaspore u predgovoru antologije "Povratak" objašnjava Milutin Đuričković: |
im je zajedničko pisanje i ljubav prema domovini. Oni su neka vrsta čuvara srpskog jezika daleko od otadžbine, posebno što tu štafetu predaju mlađim naraštajima. Lako je pisati na srpskom u Srbiji, a teško pisati i objavljivati tamo daleko.
Podatak da samo u Nemačkoj postoji nekoliko asocijacija i književnih klubova koji se time bave dovoljno govori koliko su vredni i pišu – ističe naš sagovornik, koji je do sada otrgnuo od zaborava više od sto pesnika za decu i time zaorao u jedno od neistraženih, ali za dijasporu važnih područja.
Najveća nagrada za njegov trud stiže gotovo svakodnevno iz – dijaspore. Posvećeni pisanju širom sveta znaju ko o njima brine, redovno šalju svoje knjige, a zahvaljujući našem sagovorniku i mnogi čitaoci u dijaspori znaju za svoje pisce. Pohvalno je što mnogi pesnici iz Đuričkovićevih antologija za najmlađe učestvuju na tradicionalnim Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu.
– Mnogi su mi rekli da niko za njih ne bi znao da nije mene – kaže. – Kod pisaca u dijaspori postoji tzv. maternja melodija, nije reč ni o kakvom inatu, već je to prirodna stvar, različite su motivacije, čežnja, nostalgija, rodoljublje… Sve to čini jedno nadahnuće da oni stvaraju.
