Najvažniji obred bio je održavanje domaćeg kulta, tj. služenje dušama predaka, zaštitnicima domaćeg ognjišta. Zbog toga je samo muški potomak mogao održati ovaj kult, samo on je mogao održati porodično ognjište da se ne ugasi. Ako bi čovek umro, ne ostavivši za sobom sina, to bi značilo da duše predaka ostaju bez žrtava, nezbrinute, i da će na toga čoveka baciti prokletstvo i oduzeti mu mir na onome svetu. Dakle, večno blaženstvo, verovalo se, čovek može obezbediti samo ako za sobom ostavi sina.
Kumstvo, duhovno srodstvo sa porodicom prijatelja, jeste čisto hrišćanska ustanova, jer su pri krštenju potrebni svedoci za istinito primanje vere. Najcenjenije je kršteno kumstvo izvršeno pod okriljem Crkve. Ono se smatralo "za vjeki vjekov", odnosno, nasleđuje se i više nikada se ne raskida, tako da u mnogim selima kod Srba i dalje ima kumstva iz starine, a da ljudi i ne znaju ko je od predaka prvi sklopio njihovo staro kumstvo.
Kumovi su svedoci krštenja, oni su jamci da će kršteni ostati veran primljenoj veri. Kumovi su duhovni roditelji deci koju krštavaju. Oni uzimaju na sebe dužnost da će kršteno dete učiti hrišćanskoj veri i crkvenom životu. Odraslima koji se krštavaju, kumovi su nekada bili njihovi nastavnici u veri. Kum je glavni svedok na venčanju, on krštava mladencima decu, venčava ih dalje kada dođe vreme, i tako redom do svoje smrti kada ga nasleđuje njegov sin.
Za kuma se kaže da je rod rođeni, važniji od svakog pobratima i prijatelja, on priskače na svaki poziv da pomogne. Sa njim se savetuje o važnim pitanjima i životnim nevoljama. Kumu i njegovoj porodici ostavlja se kuća na čuvanje sa čitavom porodicom kada se odlazi na put, ili u rat. Odbiti nečiji poziv na kumstvo smatra se velikim grehom i ne odbija se bez velikog razloga.