Iz Beograda je krajem prošle sedmice stigla tužna vest da nas je zauvek napustio Milivoje Stojanović – Šilo. Poznati koreograf folklornih igara, koji je značajan deo bogate karijere proveo u Australiji, preminuo je 25. maja u 93. godini.
Stojanović je u Australiji živeo od 1984, pa sve do kraja 2000. Za to vreme, dao je nemerljiv doprinos širenju našeg folklora i promociji srpske kulture i nasleđa široj javnosti na Petom kontinentu.
“Vulkan je eksplodirao kada je koreograf Milivoje Stojanović stigao u Australiju 1984, po pozivu tadašnje jugoslovenske zajednice, kako bi ostvario želje rukovodilaca KUD Mladost iz Njukasla da njihov ansambl bude spreman za turneju po Jugoslaviji. Milivoje je za nepunih šest meseci ostvario njihove želje, a pritom i razdrmao celu zajednicu. Do tada u Australiji neviđene koreografije i kostimi od srme, svile, čoje i gajtana, očarali su publiku”, piše u tekstu koji je napisala Rajka Čelić u omaž Milivoju Stojanoviću – Šilu.
Prenosimo delove ovog dirljivog i prelepog teksta o životu i delu poznatog koreografa.
Prvi put na SBS televiziji
Zahvaljujući Milivoju, prvi put se naše narodne igre pojavljuju na australijskoj državnoj televiziji SBS, i KUD Mladost se naziva “najboljim ansamblom koji kreće na turneju”.
Brzo je osvojio blagonaklonost i srca svih oko njega. Mada je plan bio da dođe na samo šest meseci i završi posao u Australiji, odmah se i u ostalim društvima širom kontinenta probudla ista želja da unaprede svoje folklorne ansamble.
Udruženim snagama, Jugal, Mladost i KUD Jugo Kolo vratili su Šila u Australiju da nastavi svoje umetničko delo.
Milivoje je kao istinski vizionar 1986 godine otvorio Školu narodih igara, za podučavanje budućih koreografa i umetničkih rukovodilaca. Na taj način je želeo da stvori svoje naslednike i obezbedi zajednicu s kvalitetnim folklornim kadrom.
Na audiciji u sidnejskom naselju Glib bilo je više od 80 igrača sa željom da postanu stručnjaci i upijaju znanje i umeće ovog majstora svog zanata.
Koreograf, abadžija, krojač…
Milivoje nije bio samo koreograf. U svojih deset prstiju imao je zanatske ruke abadžije, svilara, opančara i krojača, što mu je omogućilo da svoj ansambl obuče od glave do pete u nošnje koje su bile verne orginalu u svakom pogledu.
U Školi narodnih igara je ostalo samo 20 učenika, koji su zatim nastupali u sidnejskoj Operi, na tadašnjem velikom godišnjem folklornom festivalu, pod direktorskom palicom Giljerma Kis Arenasa.
Arenas je odmah video veštine i sposobnosti našeg umetnika i saradnja je trajala sve do smrti direktora i gašenja festivala.
Turneje po Srbiji
Milivoje Stojanović je radio i u CŠO Sveti Nikola iz Blektauna i CŠO Sveti Sava Elanora, zatim za ansambl Srpskog centra Bonirig i KUD Sveti Sava Hokston Park.
Formirao je i ekipu igrača iz svih društava u kojima je radio, pod imenom Ujedinjeni srpski igrači, i sa njima održao turneju tokom koje su nastupali na Palama, u Banjaluci, Vrnjačkoj Banji i Beogradu, kao i na UNESCO festivalu u Temišvaru u Rumuniji, gde su dobili ovacije publike.
Kasnije je išao na turneje u domovinu i sa svim pojedinačnim društvima koja je tada vodio.
Sa Aboridžinima u Guči
Stojanović je u 82. godini života odlučio da zvanično prestane da radi, ali je pred njim ostao još jedan izazov. Dok je sedeo na Keju ispred sidnejske Opere, rekao je kako bi bilo dobro da se spoje Aboridžini i Srbi – njihov instrument didžiridu i naše igre.
Zzelju mu je ostvarila njegova životna saputnica, koja je pripremila mali sastav odabranih igrača i zajedno sa aboridžinskom grupom “Desendance” smislila koreografu za Sabor trubača u Guči, na kojem su i nastupili.
Mađioničar
Šilo je bio poznat kao pravi mađioničar u svom poslu. Znao je da vodi probe ne jednog, već tri ansambla sa preko 120 igrača u isto vreme. Bez mikrofona i bez povišenog tona!
Stane ispred dece, tapše tri puta i svi odmah mirno staju u kolo. Bez reči i pogovora. Kada krene proba, nije bilo neposlušnih jer su znali šta ih čeka – izlazak iz kola i zabrana učešća do kraja probe.
