Čuvar srpskog jezika u Australiji

Vida Simić-Maljković

 

Mukotrpni i skup hobi zaljubljenika u pisanu reč, koji je na neki način njihov doprinos da se daleko od otadžbine sačuva maternji jezik, neretko ostaje neprimećen od zemljaka ovde.
 

Vida Simić-Maljković živi u Australiji pune četiri decenije. Zaposlena je kao medicinska sestra u najvećoj dečjoj bolnici u Melburnu. U slobodno vreme se amaterski bavi pisanjem poezije. Već pune tri decenije piše na pauzama noćnih dežurstava, a i inače, kada joj je teško ili oseti potrebu da progovori o nečemu što joj je na duši. Književni kritičari kažu da je njena poezija, "intimistička, bez patetike, u stalnom variranju klasičnih motiva".
 

Nedostatak stambenog prostora primorali su Vidu i njenog supruga Čedomira da sa dvoje dece i dva kofera krenu iz Livna u daleku Australiju.
 

– Tamo smo živeli pod kirijom u veoma lošim uslovima, vlazi, hladnom betonskom prostoru. Čedomir je uvek sanjao da negde otputujemo, da živimo u inostranstvu. Oboje smo radili u bolnici u Livnu – on kao električar, a ja kao medicinska sestra. Sticajem okolnosti, muž je otišao u Nemačku, ali posle provedenih godinu dana odlučio je da podnese papire da se kao porodica iselimo u Australiju.
 

Početkom sedamdesetih godina, Australija je širom otvorila vrata novom talasu imigranata. Ljudi su masovno dolazili iz Evrope, avionima, brodovima…
 

– Tako smo, kao i ostali, i naš četvoro bili lepim brošurama namamljeni da dođemo ovde. Sve nam je izgledalo mnogo lepše nego kada smo došli i videli australijsku stvarnost. Kao i svima, jezik će biti najveći problem. Kćerkica Božana je tada imala dve i po godine, a Nikola godinu i po. Došli smo sa dva deteta u naručju, bez prijatelja, poznanika i rodbine – kaže Vida Simić Maljković ne skrivajući da su se više puta pokajali zbog odluke da se trajno isele u Australiju.
 

Kao i većina doseljenika, država ih smešta u prihvatni centar u Bonegili. Odatle su morali da se snalaze sami, uče jezik, traže poslove, upisuju decu u obdaništa.
 

– Ovde su nas prvo smestili u državne hostele, u tada novom naselju između Altone i Vilijemstauna. Muž ubrzo dobija prvi posao u rafineriji kao farbar. Australijanci su bili voljni da nas obučavaju i uče, bili su pristupačni, ponekad su nam dovodili i prevodioce da nam bude lakše – priča naša sagovornica o prvim danima u Australiji.
 

– Muž je hteo odmah da se vrati nazad. Tuđa zemlja i tuđi ljudi, ovde nemaš nikoga, ne možeš da se sporazumeš. Ali, pošto smo imali uslov da ovde ostanemo dve godine, trebalo je da vratimo novac za put – kaže Vida Simić-Maljković.
 

Život je polako počeo da se odvija normalnim tokom, počelo je da se zarađuje, štedi. Prvi posao Vida dobija u Dečjoj bolnici u Melburnu.
 

– Nisam mogla da radim kao medicinska sestra. Tu sam prvi put videla lekare koji ne rade svoje poslove, već guraju bolničke krevete i razvoze pacijente po odeljenjima ili do operacione sale. Puno je bilo naših ljudi koji nisu radili svoje poslove za koje su se školovali. To čoveku odmah spusti moral, ali muka me je naterala da budem uporna, da istrajem u nameri da mi priznaju kvalifikacije. Kad imaš decu, ne možeš da biraš posao, treba da se zaradi, plati stan – kaže Vida. Radila je u bolnici, učila na dopisnim kursevima engleski jezik, imala je i podršku od kolega.
 

Za vreme noćnih dežurstava u bolnici, kad bi je stigle suze zbog nostalgije za starim krajem, odvojenosti od prijatelja, patnji svojih ljudi u otadžbini, Vida bi uzimala olovku i papir, pa kroz stihove "progovorila" o mukama koje joj leže na srcu. Pesme koje je pisala stavljala je na stranu. Tako su one čekale pune dve decenije, da se štampaju i dođu u ruke čitalaca.
 

– Oduvek sam volela književnost, poeziju naročito. Ali, tek kad sam došla u Australiju, počela sam da pišem. Pisala sam da bih se utešila, ne sluteći da će to ikada iko pročitati. Reč je velika uteha kad nemate ništa drugo – kaže Vida o svom hobiju, po kome je poznata među članovima ovdašnje srpske zajednice.
 

Neke od svojih pesama Vida je objavljivala u lokalnoj štampi na srpskom jeziku, učestvovala u nagradnim književnim konkursima, bila jedan od osnivačkih članova Srpskog literarnog društva "Zora", osnovanog 1994. godine. Književnici Vida Ognjenović i Milisav Savić su za vreme gostovanja u Melburnu, gde dolaze na poziv Univerziteta, doneli dašak domovine i ohrabrenje za lokalne pisce da nastave sa svojim radom i objavljuju radove.
 

– Tek 1994. godine, u vreme rata, mislim da su mi stihovi navirali. Nesrećni rat je učio da sazrem kao pisac. Kao i mnogi, osećali smo se nemoćni, što nismo zajedno sa našim narodom koji je patio. Bolela nas je nepravda, možda podjednako kao ljude koji su bili tamo, priseća se Vida. – Sticajem okolnosti Vida Ognjenović i Milisav Savić su odseli u mojoj kući, hrabrili su me, obećali su pomoć i ispunili su obećanje. Tako je i bilo, Milisav mi je pomogao da priredim prvu zbirku. Pomogli su mi da pronađem izdavača, neizmerno sam im zahvalna – kaže Vida.
 

Svoju prvu zbirku "Ispod južnog neba" Vida je objavila 2000. godine. Usledile su i zbirke: "Žeđ u mlazu vode", "Sećanja" i "Biseri zavičaja".
 

– Nažalost, nema puno naših ljudi u dijaspori koje zanima književnost. Nema velike čitalačke publike među našim iseljenicima. Obeshrabuuće po pisca je kada nema komentara ili kritike za ono što radi.
 

Vida je danas pisanje na trenutka ostavila u drugi plan, da bi većinu svog slobodnog vremena, kao svaka baka obavljala najomiljeniji "posao", da što duže i češće bude sa unucima.