Uprkos trendu da centar pažnje pripada starletama i estradnim zvezdama, tračak nade se pojavi kada ipak svetla na sebe privuče i neko iz druge branše. Ovih dana pažnju je privukao književnik Vladimir Pištalo kojem je uručena nagrada “Meša Selimović” za najbolju knjigu 2019. za delo “Značenje Džokera”.
– Veoma sam se obradovao kada sam primio ovu vest još u martu kada je trebalo da bude organizovana dodela u Narodnom pozorištu. Igrom sudbine je došlo do promene lokacije i veoma mi je milo što je nagrada dodeljena baš na Kosančićevom vencu. Ovo mi je jedan od najdražih prostora u gradu iz više razloga: tu je ulica koju je vreme zaboravilo, sa lepom statuom Kosančić Ivana, koja je jednom bila ukradena i zatim vraćena, naravno i divna biblioteka, a ulica je i fizički veoma lepa – prisetio se Pištalo kako je sve počelo.
On živi i radi u Americi kao profesor svetske i američke istorije na univerzitetu Vuster, Masačusets. Rođen je u Sarajevu 1960. godine.
– Rođen sam u Sarajevu zato što su moji tata i mama tamo studirali, a inače je moja porodica iz Mostara i prvi kontrast u mom životu, činili su Sarajevo, koje je za mene bilo senka i mrak, i Mostar koji je bio svetlost. Sarajevo je veoma interesantan grad, ima neku magiju. Međutim, ovog puta ne govorim o tome, nego o nečemu sasvim bazičnom. Sarajevo je kontinentalan grad, u kome je pre ovih promena klime znalo da bude sveže i leti, posebno uveče, dok je Mostar grad u kome bademi cvetaju u februaru. Pri tome su veoma blizu, na dva sata vožnje jedan od drugog – ispričao je Pištalo.
Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Nju Hempšir u SAD na temi višestrukog identiteta srpskih iseljenika – srpskom, američkom i jugoslovenskom. Njegovi romani, zbirke priča i knjige poetske proze prevođene su na čak 16 jezika.
Za roman “Tesla, portret među maskama” dobio je u Beogradu NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine u 2008. Francuski prevod romana “Milenijum u Beogradu” bio je u najužem izboru za prestižnu godišnju nagradu “Femina” za najbolji prevedeni roman. O svom romanu romanu “Značenje Džokera” ističe da odgovore još traži:
– Razmišljajući o svojoj knjizi, pitam se šta znači Džoker, a to je uvek nešto neočekivano, potencijalnost, da čovek ustane jednog jutra pun nade da će se nešto desiti, a ne sa ugašenom nadom. Moja knjiga je o smehu. Mnogi su mislioci vodili razgovore o smehu u pokušaju da ga odgonetnu.
Kako je u svojim intervjuima isticao, srpski identitet je nešto do čega drži i što je nemoguće da se izgubi.
– Moje mišljenje je da se identitet samo obogaćuje, a ne gubi. Identitet nije kliker da se izgubi. Ne znam da li je to prednost ili mana, ali ja stalno mislim na srpskom. Tako da živim u nekoj vrsti mehura srpskog jezika i kad počnem da pričam na engleskom, ja pričam, ali čim prestane konverzacija, ja se u svojoj glavi odmah vratim na srpski. Kad su pitali Džejmsa Džojsa kad misli da se vrati u Dablin, on je odgovorio da nikad nije ni odlazio iz Dablina. Tako da u tom smislu, ako neprestano mislite na srpskom, onda je svejedno da li ste u Buenos Ajresu ili ste u Bostonu. S druge strane, meni je bilo zanimljivo to iskustvo Amerike jer me je naučilo toleranciji, uključujući i toleranciju prema svome. Jer ako čovek može da bude tolerantan prema ljudima iz Portorika ili, recimo, Danske, što ne bi bio tolerantan prema ljudima iz Malog Mokrog Luga? Imate to malo s visoka gledanje nekih naših intelektualaca prema malim, običnim ljudima. Ja sam se toga okanio živeći u Americi, i mislim da mi je ta njihova tolerancija dala najviše u obliku tolerancije prema svome.
